Topografija melanholije u poeziji Radomana Kanjevca ispisana je rukom putnika koji ne žuri nikuda,niti pokušava da ikuda stigne - zato što i nema konačnog odredišta.
Takvo odredište on tek naslućuje i sanja,svestan da su ostvareni snovi obično još veća laž od onih neostvarenih.
Rečenicom koja svoju uzbudljivost duguje, pored ostalog, i sposobnosti da u siti mah bude i odvažno iskrena i otmeno suzdržana, i zajdeljivo ironična i lekovito blaga, Kanjevac s lakoćom koja razoružava lako dopire do čitaoca,svesno prkoseći naslovu pod kojim su okupljene njegove pesme u ovoj zbirci.
Lucidan i snalažljiv u svojoj ulozi slikara prolaznog sveta i neprolaznih emocija, on u bezdušno globalizovanom svetu pronalazi skrivena lica drevnih gradova,pretvorenih u obezličene,tužno uniformisane metropole.
Zbog toga slike u njegovoj poeziji nimalo ne liče na one s razglednica, a putopis koji iz njih nastaje sušta je suprotnost uobičajenim katalozima lepih (opštih)mesta:reč je o unutrašnjem putopisu, intimnom dnevniku dostojanstvenog starenja u svetu opsednutom vulgarnim prividima večite mladosti.