O BELEŠKAMA
Beleške su namenjene mladima koji nastoje da bolje upoznaju svet oko sebe – od beskrajnih prostranstava Vasione i mesta planete Zemlje u njima, do sićušnih atoma i elementarnih čestica u strukturi materije; onima koje interesuje kako je postala živa materija i koji žele da zavire u prošlost čovekove vrste. I po nešto o nama koji živimo na trusnom tlu istorije.
***
U sedamnaest beležaka, brižljivo biranim literarnim izrazom kojim se uspostavlja prisna veza sa zainteresovanim čitaocem (od koga se pri tom ne zahteva prethodno obrazovanje), prof. Ivan Draganić je sastavio malu enciklopediju modernih znanja u skoro svim disciplinama egzaktnih nauka našega doba.
Jedna dragocenost ovoga teksta leži u metodi izlaganja koja je spretna kombinacija opisa opštih osobina prirodnih sistema i načina na koje moderna nauka zaključuje o njihovim svojstvima. Tako, pošto je u formi „egzaktnih bajki“ predstavio naša kosmološka saznanja, osobine Sunčevog sistema i našu planetu, on se osvrtao ne samo na sredstva kojima vršimo istraživanja nego i na probleme koje ograničenost ljudske prirode sa sobom nosi.
Druga osobenost pripovedanja ogleda se u težnji da se naučna otkrića našega veka odmah smeste u društveni kontekst, prateći ne samo samu tehnološku revoluciju nego i većinu njenih posledica u važnim sferama života pojedinaca i ljudske ekumene. Ali, pri tome, u delu posvećenom atomskoj i nuklearnoj fizici čitamo i jedno realističko sagledavanje koje nam govori o odgovornosti našega doba u korišćenju naučnih saznanja, kao i o nužnosti toga korišćenja, koje je u mnogim oblastima uslov našega opstanka.
Treća osobenost ove popularne analize uočava se u isticanju uverenja o mogućem racionalnom razrešenju dilema koje prate naučni pogled na svet i u mudrom razmišljanju o našoj istorijskoj sudbini. U neposrednom obraćanju mladim istraživačima, pri prenošenju svojih ličnih iskustava, autor nemametljivo ali uverljivo promišlja i njihovu sudbinu i njegov glas bi trebalo da se sluša kao nepatvoreno iskustvo jednog pionira savremene radijacione hemije, zamišljenog nad našim sudbinama.
Nalazim da je prof. Draganić imao samo jedan uzor iz literature na našem jeziku i od naših autora, koji mu je bio inspiracija i sa kojim je i uporediv – Milutina Milankovića i njegovo delo Kroz vasionu i vekove.
Zvonko Marić