Oblast - DOMAĆI AUTORI

LJUDSKE METAFORE TRANZICIJE

Druga knjiga televizijskog romana Moj rođak sa sela i po njemu urađena televizijska serija izuzetne gledanosti potvrđuju ocene Milorada Vučelića, iznete u vezi s prvim delom ove jedinstvene savremene srbijanske sage, da je „selo pravo istorijsko središte i poprište života“, „žila kucavica narodnog života i nacije, izvor energije naroda“, „svojevrsno uporište za nacionalni identitet srpskog naroda i njegovo očuvanje“, kao i da se „tu zadobija konačna ocena i rada i života“. Ovo poslednje naročito. Međutim, da bi se rečeno moglo na pravi način razumeti i saznajno primeniti, valja se zapitati kakvo je to današnje srpsko selo, kakvi su ljudi koji na selu žive, postoji li uopšte više nekadašnje selo, odnosno ono što smo pod njim navikli da podrazumevamo, postoje li seljaci? Nije li zapaženo da se reč „seljaci“ u novije vreme sve više zamenjuje sa „seljani“, kao i „drugovi“ sa „drugari“, kao da su one ranije uobičajene nekako potrošene, ispražnjene, pa donekle i stigmatizovane prethodnom upotrebom? U zvaničnom govoru o zemljoradnji seljake su zamenili „poljoprivredni proizvođači“, a odskora i „farmeri“. Ako su iz Vojvodine, onda i „paori“. Kud se denuše seljaci? Nije valjda da ih više nema, da su svi postali „rođaci sa sela“? U tom slučaju, postoje li i dalje „rođaci iz grada“? Da li su oni obavezno i „građani“? Gde prestaje selo i počinje grad? Ko je kome danas više rođak i odakle je? U čemu se sastoji to neretko dvosmisleno i ne baš uvek dvosmerno rođaštvo? Ova, i mnoga druga pitanja naviru pri čitanju, a i gledanju, nastavka Pavloviće slojevite i višestruko podsticajne spisateljske tvorevine , „jedne izmišljene priče, jedne od onih koja se mogla dogoditi u stvarnosti, a kojih je u stvarnosti mnoštvo, pa će pažljiv posmatrač pomisliti kako bi ovo moglo biti, ili kako je već bivalo i biće…“
Zaplete u porodici Malešević i skokovitu sudbinu „novoseljaka“, visoko obrazovanog i uspešnog obaveštajca, ali i poštenog čoveka, „odvratnog idealiste“ Vranića, što su dve noseće fabulne linije ovog televizijskog romana, kao i nekolike prateće, paralelne i s glavnim tokovima isprepletene priče i njihove aktere, i dalje je zanimljivo pratiti na nivou životne pojavnosti i događajne dinamike. Pavlović znalački krmani svojom pričom, smenjuju se pretežno kratke, ali iznutra čvrsto motivisane i povezane sekvence, s tek ponekim iskušenjem razvučenosti, zamora i izvesnog pada ritma (više u televizijskoj seriji nego u pisanom tekstu), likovi se dodatno profilišu i individualno opravdavaju, tako da se knjiga čita u jednom dahu i teško ispušta iz ruku. Nema sumnje da će se dijalog koji je Moj rođak sa sela tako uspešno uspostavio s čitaocima i s televizijskom publikom nastaviti i kroz trideset epizoda nastavka ovog nesvakidašnjeg pripovedanja. Može li se, međutim, ovo poverenje i vezivanje čitalaca/gledalaca objasniti samo zanimljivošću priče i umešnošću pripovedača? Sasvim sigurno ne. Za to postoje i neki dublji, suštastveniji razlozi kojih većina privrženika verovatno nije (i nije bitno da bude!) svesna, a oni izviru iz bogatog humusa podteksta čije se prisustvo u romanu neodoljivo, ali i nenametljivo oseća, povremeno prosijavajući sve do površine kazivanja. Pavlovićevi junaci ne govore samo da bi jedni drugima nešto rekli, već i da bi dali glasa kolektivnom stanju duha, kao ljudske metafore sveopšte tranzicije kroz koju već poduže prolazi srpsko društvo, a naravno i srbijansko selo.

Poznato je da je jedan od najdelotvornijih mehanizama koji navode na prihvatanje nekog književnog dela identifikacija s ličnostima u njemu, s njihovim razmišljanjima, iskazima, postupcima i sudbinama. Bez obzira na intelektualno i emocionalno sazrevanje, kao i dirigovano socijalizovanje i usvajanje određenog kodeksa ponašanja „odraslih i uravnoteženih osoba“, vaspitanih tako da ne pokazuju kako se bilo čemu čude i da u bilo čemu uživaju, u čoveku od najranijeg detinjstva trajno preživljava osećanje zadovoljstva koje se spontano rađa iz prepoznavanja otisaka svojih misli i osećanja u svetu koji ga okružuje, a posebno u drugim ljudima i u njihovom ponašanju. Dete ozareno pljeska rukama i zahteva da mu se na stotine puta ponove priče čiji ishod zna i, samim tim, nepogrešivo predviđa. To poklapanje mu uliva sigurnost i jača samopouzdanje. Plješću li odrasli dobroj pozorišnoj predstavi i pročitavaju li ponovo stranice romana na kojima su prepoznali neku svoju ideju i mentalnu sliku iz bitno drugačijih razloga? Ne verujem. A u misaonoj i vrednosnoj matrici televizijskog romana Moj rođak sa sela savremenici imaju mnogo toga za prepoznavanje. Ukupno uzevši, pred nama je svojevrsna pokretna, reljefna ljudska mapa naše dugotrajne tranzicije u kojoj se već poodavno izgubila jasna predstava o tome odakle se i kuda se ide, odnosno prelazi, tranzitira. A ide se, prelazi se i u tome menja i neminovno prolazi. Niko ne voli da prođe, a da ne spozna kako je i zašto, odakle i kuda prolazio. Da li je i šta je od početka do kraja staze od njega ostalo, pri čemu je početak uvek i pogled na prethodnike, a kraj na potomke. Obaveza i prema jednima i prema drugima, možda i više nego prema sebi samima. Čuveno Rostanovo pitanje „Ko smo, odakle smo i kuda idemo?“ nije samo biologističko ili evolucionističko, već i duhovno i etičko. Ono se stalno iznova postavlja i najčešće ostaje bez zadovoljavajućeg odgovora. Pavlovićevi protagonisti i epizodisti, istovremeno individualizovani i tipizirani, svako na svoj način, a i svi zajedno, poput hora u antičkoj drami, postavljaju to veliko i odsudno pitanje jednog vremena, ali i svih vremena. Ponajviše ipak ovog našeg produženog srpskog tranzicijskog vremena. A koje i čije vreme u biti nije, i kad nije bilo tranzicijsko? Nije li možda i sam pojam „tranzicije“ (koja nikako da se završi) proizvod lukavstva nekog nadređenog uma koji bi da se Srbi, i ne samo Srbi, njime zamajavaju i utešno samoobjašnjavaju dok im vozovi prolaze? U međuvremenu, da li smo još uvek oni isti koji su se, poglavito sa sela, otisnuli da pređu na onu drugu, navodno bolju obalu civilizacije, dokle smo stigli, gde se nalazimo i na kojem oblaku ćemo sutra osvanuti? Odjek tih pitanja nadima jedra Pavlovićevog pripovedanja i u njima čitaoci/gledaoci pronalaze eho svojih najdubljih upitanosti, nad sobom, nad drugima i nad Srbijom.

Na određeni način, Moj rođak sa sela uspostavlja fenomenološki kontinuitet s onima koji su, iz perspektive srpskog sela, stvaralački univerzalno postavljali u nekim ranijim, pa i ne tako davnim, ali drugačijim vremenima. Ekspresivni kontrast između ilićevski idiličnih, osunčanih opisa Gruže i Šumadije, „često i lepše od Toskane“, s jedne, i do poremećenosti nesavršene ljudske stvarnosti, s druge strane, kao da nas vraćaju stranicama Korena Dobrice Ćosića, uronjenog u zemljanu snagu, iskonsku tragiku i mutne strasti jednog seljačkog sveta, jedinog kadrog, pokazalo se, da na najtežim iskušenjima prevuče zaglibljenu zapregu srpske sudbine na svetlu stranu istorije. Ali, iz Prerova je tada vijugao put, „izgubljeni vuneni konac što se odmotava pored obale i jedne i druge Morave“ i „stešnjen vrzinama provlači se kroz polja i šumarice“, dok „ujesen krupna rosa, čavke i vrapci kite trnje i drveće“, taj „put se propinje kroz retka sela i ređe buljuke dućana i mehana“ i „nedeljama traje do Zemuna, mesecima do Pešte“. Put je i dalje zadat, ali se danas iz sela do stvarnog i mitskog Beograda, nadnetog nad sve naše priče, automobilima i autobusima stiže za samo koji sat vožnje, pored starih vodenica pretvorenih u motele i uz magistralu postrojenih benzinskih pumpi, ako se već i Beograd sam nije spustio do onoga što nekada beše selo. Da li se to selo približilo gradu ili grad selu? Ne sneva li se otvorenih očiju o osnivanju koledža među šljivama i paradajzom? „Kragujevac je mali grad da uspeš u njemu, a mali i da propadneš“, vajka se jedan od Pavlovićevih „rođaka sa sela“. Ima li još seljaka koji „pevaju, jer ih je sramota da plaču“ i sa šakom suvih šljiva mogu da trče do Soluna, seljaka iz onih noći kad se za nesnosnih vrućina želo pod zvezdama, drži li se i danas da „domaćin mora da živi za druge“, a da je „kuća ono u šta se unosi i odakle se ne iznosi“, da „seljak pristane na dobru stvar, uvek, samo malo kasnije“, što sve kao gnomska reminiscencija na neki minuli etos (ili puka ornamentalna razgovorna poštapalica?) tu i tamo, svakako nimalo slučajno, proplamsava kroz pretežno trivijalne tokove savremenog, svakodnevnog usmenog seljačko-građanskog saobraćanja ličnosti iz Mog rođaka sa sela? Skloni smo da bez oklevanja negativno odgovorimo. Ne, takvog seljaka više nema i ne može biti! Treba, međutim, biti oprezan u pogledu mogućih dalekosežnijih vrednosnih konotacija ovakvog odrečnog i nesumnjivo tačnog činjeničnog odgovora. Seljaka s kraja XIX i s početaka XX veka na čitavo jedno stoleće kasnije nikako ne može biti. A šta je s ondašnjim građanima? Ima li njih i kakvi su to uopšte građani bili? Sve se promenilo, svet se promenio, Beč se promenio, ostao bez ptica koje cvrkuću, Srbija se promenila, pa se i seljak promenio. To bar svakome mora biti jasno. Ali, da se još jednom vratimo Korenima: „Čovek ti je kao reka. Kroz njega mora sve da protekne.“ Dakle, kroz njega, iskušavajući ga i menjajući, ali i ostavljajući da čeka nove plime i oseke. Čovek ne nestaje, on opstaje, a ako se iko potvrdio kao otporan i postojan, onda je to seljak. Kakav je kao čovek taj današnji izmenjeni seljak u izmenjenim, po mnogima gorim vremenima? Kako je danas nekadašnji „zadati optimizam“ iz vremena jednoumlja umnogome zamenjen politički korektnim, valjda slobodoumnim „zadatim pesimizmom“, mnogi će lako prihvatiti opori Čaušov sud s Vranićeve svadbe: „Nije prošlo mnogo otkako sam se ja ženio, četrdeset i neka godina. Tada, ni vreme ni ljudi, ništa nije valjalo, a danas je mnogo gore. U nevreme, deco, započinjete život. U moje vreme, bilo je mnogo budala, sad ih se namnožilo. Bilo je onih koji ne znaju ništa, ali sada ih je mnogo više, razvili su se. Onda, rad se slabo cenio, a danas se ne ceni ništa. Uzmi, otmi, podmetni, snađi se, zavrni, šta te briga, šta ti ko može. I svi se navikli tako, kao da je normalno, a ne vide da su đavolja posla. Jer mora da se seje, neguje, pa onda bere plod, tako se živi život. Jednom, kad budu letele glave, kad požari budu jeli gradove, pitaćemo se, zašto nama, zašto nas? Zašto? Zato što nismo bili ljudi.“ Unuk njegov, Mališa, pripadnik generacije računara i mobilnih telefona, seljak ovdašnji i današnji, vidi i govori drugačije: „Umem da kosim i oštrim kosu, orem, vozim sve mašine, muzem krave, plastim, potkresujem lozu, voće, kalemim, jašem konja, pečem rakiju, umem da uredim prase, zidam, malterišem, radim sa drvetom, umem oko struje, poznajem stotine biljaka i korist od svake, dobar sam lovac, kao što vidiš, razumem se i u mehaniku. Ko živi na selu, mora da zna svašta da radi.“ Kome poverovati, dedi ili unuku? Iskustvo i mudrost su na dedinoj, a polet i snaga na unukovoj strani. I budućnost, naravno! Ali kakva? „Naša je sudbina da ozdravimo“, Vranićeve su zaključne reči, ali pod uslovom da steknemo odgovornost, „najvišu odliku civilizacije“ i smisao za meru, tako da „male stvari ne nazivamo krupnim rečima, a velike stvari ne podrazumevamo do zaborava“. U pravu su, reklo bi se, i deda i unuk, a i Vranić! Samo, kako dalje? Kojim putem iz sela koje više nije selo? Da li ka gradu koji više nije grad ili, pak, iz takvog grada nazad na selo koje, kako kažu, nestaje? U tom začaranom krugu polutanski se vrte, vole, mrze, sastaju i rastaju, rođački pomažu i jedni drugima noge podmeću Pavlovićevi „seljaci“ i „građani“. Čitamo alarmantne, a neumoljive statističke izveštaje. U knjaževačkoj opštini već su ugašena dva sela, a pred izumiranjem je još 36 ispod Stare planine, slično je u Raškoj oblasti, i Šumadija kleca, sve se ređe čuje pesma „Lepe li su, nano, Gružanke devojke!“ A i kad zatreperi, deluje nekako tužno, setno… Srećom, život nikad nije do kraja priznavao statistiku, iako je, baš života radi, nikako ne bi bilo preporučljivo prenebregavati. Pred kućom Maleševića, u završnoj sceni romana-drame, kolo vode Čauš, zloguki prorok tvrde reči, a mekog srca, i Vranić, nekoliko puta izdavani i razočaravani, a nikad ljudski konačno obeshrabreni oficir poražene vojske koja nije izgubila nijedan istinski rat. „U daljini pukla Gruža.“

Blago ptici koja od tereta samo sebe nosi, reći će jedan od Pavlovićevih junaka. Čauš, zamišljen, u gradskom odelu, uz njivu dozrelog žita, gricka pšenično zrno. Ko je ikada u ustima osetio taj ukus razumeće iz kakve žile nadire ona dubinska životodavna voda što natapa korene iz kojih će, uprkos svemu, pa čak i pošasti sadašnje „tranzicije“, uvek proklijavati neko novo klasje. Gudalo za violinu pravi se od konjskog repa. Radoslav Pavlović možda ga i nije tako napisao, ali ja sam tako shvatio i osetio „Svog rođaka sa sela“. Nadam se da je i ovakvo čitanje dopušteno.

Darko Tanasković