Gospoda i igrači donose uzbudljivu priču u kojoj se kroz nekoliko slojeva pripovedanja otkriva psihološka, sociološka, emotivna motivisanost priče i zapleta. Džoana Haris ovde uvodi lik intriganta, prevaranta, modernu verziju nekadašnjeg pikara, koji pokreće radnju, plete mreže, u koje upadaju i dužni i nedužni. Ono što njega pokreće je osveta, mržnja, osećanje životne nepravde, ljubomora na svet kojem ne pripada a čiji deo žarko želi da postane. U odnosu na sve prethodne romane ove autorke, slojevitost radnje i zapleta, neočekivanost preokreta i razrešenja, detektivska napetost tokom čitanja, ovde su dostigli vrhunac i potpunu zaokruženost.
Ovaj roman podseća nas šta znači tradicija engleskog viskog društva i koliko su klasne razlike i danas velike. Centralna figura romana je gimnazija sa visokom reputacijom i dugom tradicijom. Dete koje živi u njenoj blizini, koje je možda i suviše inteligentno, željno znanja, lepog života, dobre budućnosti, a koje tu školu, kao dete domara, može samo da posmatra, odlučujue da u nju uđe, služeći se ako treba i prevarom, opasnim igrama. Iz silne želje da se pripada drugom svetu, da se bude neko drugi, lepši, bolji, počinju da se rađaju pravi problemi, a posebno onda kada se sklope prijateljstva, kada se rodi ljubav, u ranim godinama dolazi do suočavanja sa problemom identiteta. Zbog socioloških ograničenja, psihološkog i emotivnog nemara porodice, zdrava ličnost se preobražava u problematičnu. Ono što je u detinjstvu delovalo kao igra, izazvalo je kobne posledice u zrelom dobu.
Ne previše ozbiljan, ali vrlo realistički i psihološki utemeljen, roman Džoane Haris mora se čitati kao dobra lektira za letnje mesece, kao one knjige koje odašilju čitalačko uzbuđenje i radost.