Обично смо у ситуацији да неки роман прво читамо, па
затим гледамо његову филмску или телевизијску екранизацију и верзију. Моћ нашег замишљања радње и јунака та да се сусреће са реализацијом и маштом неког другог... Одмеравамо колико нам нека личност личи на нашу представу створену о њој док смо читали прозни текст и понекад се тешко сродимо са филмском верзијом неког романа. У случају Мој рођак са села реч је о потпуном складу текста и слике. После читања
овог телевизијског романа све нам је потаман и све је у нека-
квом, готово идеалном, складу. Дракче и Врана и сви остали
ликови из бриљантне телевизијске серије која је била ре-
кордно гледана и чији се наставак са великим нестрпљењем
ишчекује, крећу се кроз радњу романа као идеално срасли
књижевној имагинацији аутора и нашем замишљању.
Када се приповеда или пише о српском селу, аутори
обично, или готово увек, прибегавају стереотипима, обликују
карактере са неким овешталим манама, уманитостима, призи-
вају неки шаблонски менталитет нашег сељака, мало-мало
па ту продефилује неки бленто, осакаћени умоболник, лудак
или примитивац и покварењак. Све се одвија у неком пасто-
ралном амбијенту у коме време споро протиче. Обично је то
нека перифериjа, скрајнута, заостала средина у којој се ништа
не дешава, место коме је и Бог рекао лаку ноћ. То је свакако
неко споредно место.
Код Павловића, село је право историјско средиште и по-
приште живота. Ту све ври од љубави, страсти, разматрања
великих тема, сећања на мртве и погинуле, ратове и догађаје
који чине историју и упориште нашем трајању.