Oblast - POEZIJA

 

Knjiga Rajka Petrova Noga Nedremano oko izgleda nam kao mala, skladna građevina. Jer je pažljivo i s velikom pesničkom veštinom načinjena. I kao celina i u delovima, sve do sitnih pojedinosti u slici i ritmu. Kao da se ništa nije htelo prepustiti slučaju, nego je sve uvedeno u željeni poredak. I taj je poredak u sastavu knjige istaknutiji, vidljiviji, između ostalog i zato što je ona napisana na jakoj biblijskoj, posebno novozavetnoj podlozi. Tako je, na primer, broj pesama i njihov razmeštaj u tri odeljka povezan s novozavetnom simbolikom brojeva. I ranije su se kod Rajka Noga pojavljivale aluzije, dozivale slike i uzimao pokoji citat iz velike knjige ili velikog koda, kako Norbert Fraj naziva Bibliju. Sada se, međutim, velika knjiga sklopila oko Nogovih pesama kao široki okviri ili, bolje rečeno, kao široka pozadina na koju se preslikava, pre svega, ratna stvarnost kroz koju smo poslednjih godina prolazili kao kroz strašan kolektivni san.

Nedremano oko u stvari i nije toliko knjiga o ratu koliko o modernoj tehnici, vidljivoj i nevidljivoj, razaranja i spolja i iznutra, i pojedinca i kolektiva. Knjiga je to, rekli bismo, o razgrađivanju kulture i poništavanju pamćenja. Odavde potiču prizori, likovi, pa i događaji, koji dobrim delom ispunjavaju Nogove pesme. Oni se gotovo svi, redom, mogu prepoznati kao ono što se kod nas i sa nama uistinu dogodilo, i još se događa. Ali prepoznati ih ne znači i shvatiti značenje pesama. Stvarnosne činjenice uvode se u jaku pesničku projekciju s jedne na drugu ravan, što ih preosmišljava. Ako i dalje ostanemo kod biblijskih slika, možemo kao primer navesti da nam nije teško prepoznati ko je u stvari lažna zvezda koja u „Tajnoj večeri“ prokazuje jagnje božije, i ko je, opet, jagnje božije. Prepoznavanje, međutim, nije samo po sebi važno, nego po tome što stvara napetost između dva pola, u ovom slučaju između biblijskoga i stvarnosnog. A iz te napetosti dolazi snaga kojom na nas deluju Nogove pesničke slike.

Mali primer koji smo naveli o lažnoj zvezdi dovoljan je, verujemo, da barem nagovesti kakva je priroda pesničkih slika u Nedremanom oku. One nisu obične, ni proste, nego udvojene i višeznačne. A udvajaju se u prelamanju kojim se Nogo i ranije služio, samo što je ono sada preraslo u osnovno načelo gradnje cele knjige. Navešćemo još jedan primer, sada iz pesme „Čuo sam pesmu sirena“. U njoj se nedavno dvoipomesečno uništavanje Srbije svom silom sofisticirane (i pametne!) ratne tehnike prikazuje uz prisustvo zagonetnog lika – „pospanog Gospoda“. On mikrofilmovana ratna zlodela u pesnikove oči sklanja. Očigledno je da pesnikove oči vide i svedoče, i ta svedočenja preobražavaju u pesme. Ali ko je „pospani Gospod“? Možemo li ga u svom sećanju prepoznati? Razume se da je to zaspali Gospod koga patrijarh Čarnojević preklinje da pogleda na narod koji strada u vreme velike seobe Srba: slika zadremalog božijeg oka u vreme novih progona i patnji preslikava se, dakle, na staru.

Zadremalo oko približilo nas je nedremanom oku, koje se nalazi u samom jezgru Nogove knjige. Pesniku je ono bilo potrebno kao sabirno sočivo za okupljanje motiva i prelamanje tematskog gradiva. A našao ga je u hrišćanskoj predstavi o božijem oku koje sve i svagda vidi, pa je stoga nedremano. Ono je milosno. A kada zadrema, kada Gospod odvrati svoje lice od nas, prepušteni smo patnji i propasti. Tada je nemilosno. Naspram njega nalazi se pesnikovo oko, ljudsko, ali ne i obično, jer ima tvorbenu moć. Prvo je gornje, drugo donje:

 

 

Uvođenje dva naspramno postavljena oka unelo je u knjigu, u sastav njenoga teksta, osobinu koju bismo mogli da nazovemo ogledalskim odražavanjem. I to ogledalsko odražavanje nije okrenuto samo unutra, u tekst, nego i spolja: prema tuđim, drugim tekstovima i drugim iskustvima, očuvanim u dugome kulturnom pamćenju kao u velikoj, kolektivnoj pameti. Zato je Nedremano oko prilično gusto protkano pojedinostima – rečima i slikama – koje su pocrpene iz raznolikih, a ne samo hrišćanskih izvora. Pesnikov glas povremeno prelazi – za tanano čitalačko uho – u mali hor glasova. Dopiru nam ti glasovi i iz predhrišćanskih, paganskih vremena, a posebno su česti oni koji kroz našu usmenu pesničku i jezičku predaju unazad sežu u starodrevnu slovensku mitologiju. Otuda je dospeo i beli vuk, ali kao dvolik: isto toliko pripada vremenu davnom koliko i vremenu današnjem, jer ga je pesnik više sazdao prema novim prilikama nego što ga je vaskrsnuo iz izbledelih tragova starog mita.

Beli vuk, sem toga, ima svoju prozirnu podlogu u vuku iz Popine poezije. U obraćanju „praocu belom vuku“ razgovetno se čuje Popin glas, kao što se na početku iste pesme „Dozivanje oca“ pesnik poslužio Homerovom slikom. I kad bismo ovo nabrajanje produžili idući od stiha do stiha, videlo bi se da su mnoge Nogove pesme sačinjene kao tekstovni preplet, kao jedan zamislivi dijalog između tekstova čiji su delovi, ili upućivanja na njih, naporedo metnuti. Ali se kompozitni tekst same pesme nigde ne osipa, pored ostalog i zato što mu jedinstvo daje ritam stiha i strofe. Ritam, i s njim intonacija, imaju neke osobine koje bi zasebno valjalo opisati zato što ih retko nalazimo u savremenoj srpskoj poeziji. Ovde se one mogu samo mimogred pomenuti.

Većina pesama u Nedremanom oku napisana je u vezanom stihu, a samo mali broj u slobodnome. I zanimljivo je da se ovde dosta jasno vidi da je slobodni stih, između ostalog, otvoreniji za neposredne, „sirove“ slike i značenja, dok se u vezanome dobija dublja simbolička projekcija, koja proističe iz duže pesničke tradicije. Zato je pesma u slobodnom stihu ličnija, ekspresivnija, izričitija i sva u polemičkom naboju. Ona je prikladnija i za iznošenje sopstvenog odnosa prema poeziji, dakle i za iznošenje svoje poetike. Metar u vezanome stihu ima, međutim, dosta jaku selektivnu moć. On sam po sebi nema značenje, ali se vrsta stiha asocijativno, prema dugoj tradiciji njegove upotrebe, dovodi u vezu s vrstom tematike i odnosom prema njoj.

Mimogred navodimo samo jedan primer: pesmu „Tužbalica“. Njen je šesnaesterac sastavljen od četiri četvorosložna članka. Ovaj stih, kao člankovit, potiče iz usmene lirike, a ritam mu je jednolik i intonacija usporena. Kad ga je Dis – izgleda prvi – prema usmenome obrascu sklopio i upotrebio u jednoj pesmi, za nju je sam kazao da je „jednolika ko kukanje“. Dakle kao tuženje. I posle stotinu godina nalazimo ga, evo, sada kod Rajka Noga. A s njim su u „Tužbalicu“, snagom asocijativnih veza, dospele slike i likovi iz našeg folklora. Dobijena je podloga na kojoj se, po kontrastu, jače ističe: da na pragu dvadeset prvog veka u Srbiji deca „grebenaju mrku vunu“, da su „razapeta izmeđ crkve i kafane“, a samo belosvetski „marsovci kukuriču“. Jasno je, dakle, da u Nedremanom oku izabrani metar, vrsta stiha, pesniku takođe služi kao sabirno sočivo. Zato smo već na početku i rekli da je knjiga Rajka Petrova Noga čak i u sitnim pojedinostima, u slici i ritmu, vešto načinjena.