Oblast - Kompleti

 

Odabrana dela Ljubomira Simovića u dvanaest knjiga dragocen je i u novije vreme sasvim redak izdavački poduhvat. Ovo je prvi put da se celokupno delo ovoga velikog pesnika, svetski poznatog dramskog pisca, pronicLjivog esejiste, vrsnog pripovedača i dragocenog publiciste pojavi u svojoj punoći pred čitaocima. Time će se steći pravi uvid u širinu, raznovrsnost, razuđenost i bogatstvo jednog moćnog opusa. Reč je, nesumnjivo, o živom klasiku modernog srpskog pesništva, o pesniku široke i bogate književne kulture i razvijene teorijske i kritičke samosvesti.

 

Odabrana dela Ljubomira Simovića sastavljena su iz šest osnovnih segmenata. Na prvom mestu je Simovićevo lirsko pesništvo, izuzetno složeno i raznovrsno, s velikim i nedovoLJno uočenim hotimičnim promenama, ali i sa stalnom uporišnom tačkom. Poezija je po svojoj prirodi čudo, a temu čuda Simović biLjantno varira i u svojoj vrhunskoj drami Čudo u Šarganu, i u nizu lirskih pesama. Simovićeva poezija je u znaku iznijansirane ironije, osobenog i dragocenog humora i karakteristične groteske; poezija okrenuta čoveku, njegovom stradanju i njegovoj izdržLjivosti, čovekovom grobu, pevana nekad ponekad iz podzemne perspektive upokojenoga; to je poezija neobičnog i nekonvencionalnog patriotizma, čiji je verovatno najboLji izraz danas već klasična Balada o Stojkovićima; to je poezija izuzetno uspelog molitvenog tona, prožetog metafizičkom zebnjom i nadom, čiji je vrhunski izraz danas takođe klasična desetodelna pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj; to je poezija apokaliptičnih vizija, smelih, ambivalentnih, često zastrašujućih pesničkih slika; to je poezija s raznovrsnim i veoma orginalnim varijacijama arhetipa potopa; to je poezija koja je šokantno otvorila tabu temu bratoubilačkog rata, uzdižući jedan istorijski nacionalni događaj, jednu bitku i nacionalni raskol – ono što je vremenski i prostorno konkretno i omeđeno – na univerzalni nivo biblijskog mita o Kainu i AveLju i antičkog mita o bratoubilačkom sukobu Eteokla i Polinika (Istočnice); poezija u slavu žena i njihove svakovrsne snage, istočnica života i domodržnica; to je poezija kulture, s naglašenim kulturnoistorijskim podtekstom; poezija koja je u delikatnim i finim intertekstualnim relacijama s našim desetercem i usmenom tradicijom, s Lazom Kostićem i prostorima „među javom i med’ snom“, s tradicijom molitve, pa čak i putopisa. U nekim svojim ciklusima to je poezija naglašene intermedijalnosti, usmerena na likovnu umetnost i umetnike. Neophodna je visoka čitalačka kultura da bi se taj bogati kulturnoistorijski kontekst uopšte prepoznao, a pogotovo da bi se rasplele mreže intertekstualnih i intermedijalnih relacija. Uprkos ovde naznačenoj bogatoj raznorodnosti, postoji među Simovićevim pesničkm knjigama duboka srodnost i zajednička uporišna tačka. Ta srodnost je najočevidnija između pesme Balada o Stojkovićima i jedne od novih Simovićevih pesama –Uporišna tačka. Nema Stojkovića bez uporišne tačke.

 

Drugi, ali po značaju i dometima jednako vredan, u svetu čak i poznatiji, segment Simovićevog stvaralaštva jeste njegovo dramsko pesništvo. Ljubomir Simović nastavLja duboko i bogatu tradiciju u srpskoj književnosti: naši vrhunski liričari bili su i naši vrhunski dramski pisci. Spomenimo se barem nekih: Sterija, Njegoš, Đura Jakšić, Laza Kostić, Milutin Bojić, Momčilo Nastasijević, Miloš Crnjanski, Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, Ljubomir Simović. Simovićeva drama jeste po mnogo čemu lirska drama, čak i kada je rađena prema epskom predlošku. Već smo rekli da je Čudo u Šarganu vrhunsko delo, ali je i Putujuće pozorište Šopalović imalo izuzetan uspeh na pozornicama. Narodna balada u podtekstu Simovićeve Hasanaginice samo je podsticaj za sasvim novo razvijanje dramskih sukoba i dramskih junaka na više planova: stvorena je izrazito moderna drama s naglašenom modernom temom upotrebe čoveka i s aktualizacijom sižea, s bogatim ideološkim aluzijama. Epska tema Boj na Kosovu – središnja tema celokupne srpske kulture, čak i kada to nećemo – bila je izazovna i za Ljubomira Simovića. Tu dramu Simović je prepravljao, pa se u vezi s njom postavlja, i postavljaće se, pitanje varijanti i verzija, odnosno pitanje da li popravka nosi sobom katkad i rizik kvara. Jedno je nesumnjivo: Simović je težio zgušnjavanju i depatetizaciji teksta u novoj verziji, postigavši veoma složene i bogate relacije između epskog, lirkog i dramskog. Neke „odlomke“ iz drame Boj na Kosovu, neke relativno samostalne lirske celine, Simović je štampao među svojim lirskim pesmama. Namah se sećamo Laze Kostića i njegove prelepe Ljubavne čežnjive pesme Ej, pusto more, osamostaLjene u odnosu na tragediju Maksim Crnojević, koja, opet, u svom podtekstu ima veliku, našu najdužu epsku pesmu.

 

Simović je pisac nesumnjivog pripovedačkog, odnosno romansijerskog dara, o čemu svedoči njegova dragocena knjiga Užice sa vranama.

 

Jedna neobična Simovićeva  knjiga, dnevnik snova, Snevnik, dobijaće na značaju, naročito kada se Simovićevo delo bude proučavalo kao celina i kada se budu ispitivali odnosi između pojedinih njegovih segmenata, odnosno kada se budu postavLjala pitanja pesničke slike i njenoga porekla, odnosa san–java, problem inspiracije, pitanja psihologije stvaralaštva.

 

Peti segment Simovićevih sabranih dela jeste njegova izvanredna esejistika. Simovićevi eseji su dragoceni kako kao pogledi na pojedine umetnike i dela, tako i kao izvor građe za istraživanje Simovićevog pogleda na svet i književnost, odnosno za njegovu prevashodno eksplicitnu poetiku. Praznik je kada o poeziji piše pesnik s nesumnjivo širokom kulturom i retkim darom interpretacije.

 

Cela jedna esejistička Simovićeva knjiga posvećena je „čitanju slika“ i u izvesnom smislu je paralelna onom važnom intermedijalnom toku Simovićevog pesništva u kojem se ukrštaju pesnička i likovna umetnost.

 

Najzad, Simovićeva, uslovno rečeno, publicistika: to su važne četiri knjige, dragocene za razumevanje našega vremena i za kontekstualizaciju Simovićevog književnog stvaralaštva. S njima se čovek ne mora uvek saglašavati, ali one nisu ni pisane radi „saglašavanja“, već su jedan glas koji izaziva na dijalog i koji iz svoga ugla svedoči i sudi o svom vremenu.

 

Iskreno se radujući što postoji mogućnost da se pojave Sabrana dela Ljubomira Simovića u dvanaest tomova, svesrdno podržavamo ovaj poduhvat, moleći da se hrabri izdavač podrži i podstakne na svaki način.

 

 

 

Ideja o objavljivanju Odabranih dela Ljubomira Simovića u 12 knjiga u izdanjima „Beogradske knjige“ predstavlja ozbiljan književni i kulturno-izdavački poduhvat. Simović je danas jedan od vodećih srpskih pisaca, istaknuti pesnik, dramski i prozni pisac visoke međunarodne reputacije, ugledan esejista i jedan od najuticajnijih kritičkih intelektualaca i tvoraca mišLjenja današnjega vremena. Ljubomir Simović doseže najviše vrednosti savremene srpske književnosti. On otvara brojna pitanja društvene kulture i nacionalne istorije, obeležava naše vreme i hrabro ulazi u raspravu o današnjem duhovnom i moralnom stanju srpskog naroda. Izdavanje njegovih Odabranih dela nije samo dug prema takvom piscu nego je i kulturni poduhvat koji omogućuje da se glavni i raznovrsni književni Simovićevi doprinosi nađu na jednom mestu. Da se kao ogledalo i tekovina našeg vremena predaju u ruke savremenim i budućim čitaocima.

 

Prema autorovom ličnom nacrtu, u prve dve knjige Odabranih dela našle bi se sve Simovićeve pesničke zbirke u jednom novom izboru – od ranih Slovenskih elegija do poslednje objavljene Tačke. U trećoj i četvrtoj knjizi Odabranih dela bile bi štampane četiri drame, u petoj onirička proza Snevnik, a u šestoj romansirana hronika Užica u dramatičnim istorijskim zbivanjima. U drugoj grupi ovih Odabranih dela, kao sedma knjiga, našli bi se Simovićevi eseji o srpskim piscima, a u osmoj njegovi ogledi o srpskim slikarima. Četiri poslednje knjige posvećene su političkoj esejistici, razgovorima, člancima, ogledima, pismima, dnevničkim zabeleškama i komenatrima, koji tvore budnu kritičku hroniku nemirnog i dramatičnog vremena s kraja XX stoleća, kada se raspadala jugoslovenska država i gasila ideja o jugoslovenskoj civilizaciji.

 

Iz izbora pesama vide se osnovne smernice i sve odavno potvrđene vrednosti Simovićeve lirike. Primećuje se njegova pesnička nebeska i metafizička vertikala, kao i njegova prizemna ovozemaljska mitologija svakodnevnog. Jednim krakom, struktura njegove pesme dopire do vrhova duhovnosti, gde nema mesta za praznu priču, pretvaranje, maske, laži i skrivanje iza metafora. Zvuk je jasan i molitveno tragičan. Drugi krak je okrenut ka običnoj i jednostavnoj ljudskoj svakidašnjici. Povezan je sa neiscrpnom mistikom malih ljudskih stvari, u kojima pesnik svakom koraku otkriva istu nevidLjivu metafizičku snagu trajanja i večnosti. Svoja nadvremenska, religijska i mitska značenja Simovićeva lirika postiže s takvim izjednačenjem i svetog i profanog, pretvaranjem profanog u sveto, neprimetnim pronicanjem u dubinske arhetipske slojeve običnih stvari i slika, koje u svojoj jednostavnosti pažljivom čitaocu na svakom koraku otvaraju svoju gornju metafizičku dimenziju. Kroz tu epifaniju svakodnevnog, Simović sva nebeska čuda spušta na zemlju. Kao i u prirodi, njegove pesničke slike su čiste, jasnih obrisa, uvek sa istim spoljašnjim i unutrašnjim značenjima. Sve što je nadzemaljsko, sakralno i čudesno, prilagođeno je ljudskoj meri i stvarnom životu. Bogovi su pretvoreni u pastire, svetinje se spuštaju na zemLju i pretvraju u svakidašnje, obične stvari – u iglu, konac, hranu, kuhinju, trpezu, pijacu.

 

Pored drama, koje su čitavom svetu pronele autorovu pozorišnu imaginaciju i posrednim putem podstakle publiku da na pozornici pronađu ključ Simovićeve poetike, i svenjegove prozne tvorevine sagrađene su na tankoj granici fikcionalnog i faktičkog. Njegova knjiga snova Snevnik je samo delimično književna fantastika, spoj snohvatica i onostranog sa stvarnim životom, odakle se onirička stvarnost pretače u čudnovate snove. Snevnik je odraz čovekove stvarnosti, kao što je i Užice sa vranama odraz grube i nemirne srpske istorije. Biografija grada Užica, koja žanrovski stoji na pola puta između hronike i romana, pokazala je i dosad nedovoljno iskorišćene pripovedačke mogućnosti ovog pisca, čije ukupno i raznovrsno delo nije ostalo i bez naznake istorijskog romana.

 

U ovim Odabranim delima našlo se mesta i za Simovićev plodni rad na književnoj i umetničkoj kritici, za njegove sadržajne oglede o srpskim pesnicima i slikarima. Dopunjena prilozima iz političke esejistike, kritička proza Ljubomira Simovića obuhvata punih šest knjiga Odabranih dela – polovinu od ukupnog Simovićevog književnog stvaralaštva. U poslednjim godinama XX veka Simović se pokazao kao jedan od najtrezvenijih i najrazboritijih kritičkih intelelktualaca našeg dramatičnog i smutnog vremena. On nije samo zastupnik angažovane srpske kritičke svesti u vremenu raspada jugoslovenske kulture, niti je pasivni svedok o zabludnim traganjima srpskih intelektualaca modernoga doba. On je nosilac i činilac žive kritičke književnosti i književne publicistike, istraživač prosvećene savesti i kritičke svesti današnje srpske inteligencije, pokretač moralnog aktivizma i neposrednog saučestvovanja intelektualaca u kulturi svoga naroda i vremena.

 

Za razliku od pesnika koji su se u političkim nevremenima zaklanjali od nepogoda,Ljubomir Simović je u svom javnom delovanju dosledno bio i ostao na poprištu društvenih zbivanja. Dok su, na jednoj strani, njegove pesme izazivale prave političke bure i ideološke hajke, a njegove drame potresale društvenu savest, dok je njegova dokumentarna proza zasecala u najbolnija mesta novije srpske istorije, njegova književna publicistika i kritička esejistika bila je izraz moralne savesti i duhovne samospoznaje epohe. Prisutan u tokovima svih društvenih potresa, koji su doveli do pada komunizma i do poraza partijske civilizacije, Simović je u svome naraštaju prvi istupio sa knjigama kritičke publicistike i time pokazao čime je i kako je bila motivisana kritička književnost socijalističke epohe. Kritička publicistika Ljubomira Simovića i njihovih istomišljenika dala je pečat duhovnom dostojanstvu nacionalne kulture i njenom usponu ka građanskoj demokratiji.

 

Istovremeno, ona je otkrivala i mnoge slabosti u prirodi srpske samosvesti, vidno nesnalaženje nacije u novim istorijskim odnosima na kraju XX veka, kada su se Srbi ponovo našli na začeLju evropske civilizacije. Iako nije bio ukLjučen u stranačke podele, Simović je među prvima izašao na ulice i pridružio se građanskim protestima protiv prerušene partijske birokratije. „Srbija i srpski narod su dvostruke žrtve“, rekao je on tada u ime kritičke srpske inteligencije. Oni su žrtve „pre svega nerazumne politike sopstvene vlade, a potom neobjektivne politike nekih stranih zemaLja“. Video je poraz duha pred snagom političke sile i objasnio nemoć intelektualaca u odsutnim časovima nacionalnog iskušenja. Prilike su bile takve da se nije moglo stajati po strani, mada pisce i kritičare niko nije slušao, pa je svaki njihov „iskorak u stvarnost“ bio uzaludan. Simovićev odnos prema stanju nacionalne i društvene svesti nije utihnuo ni posle demokratskih promena i poraza partijskog jednoumLja. S jednakom snagom i uporstvom, nastavio je da postavLja glasna pitanja, da upozorava javnost i budi uspavane duhove, da prati i beleži kulturna zbivanja ispisujući „rukopis vremena“, kritičku hroniku o onome što se Srbima dešavalo na kraju XX veka.

 

S dubokim uverenjem da objavljivanje odabranih Simovićevih 12 knjiga kod sve agilnijeg izdavača „Beogradske knjige“ predstavlja jedinstven kulturni događaj, da ima jednaku težinu u društvenoj kulturi i u srpskoj književnosti, kao i da je Simovićev ukupni doprinos znak neophodne duhovne i moralne katarze naše sredine, toplo podržavam i preporučujem ova Odabrana dela Ljubomira Simovića.