Oblast - DOMAĆI AUTORI

 

Najnovija knjiga Vladete Jerotića Zapisi sa putovanja – Evropa i Evropljani nastajala je u decenijski ritmičnom periodu poslednjih 30 godina kao harmoničan spoj utisaka, iskustava, razmišljanja, koje je on u formi zapisa sabrao za vreme boravka u Nemačkoj 1969, Švajcarskoj 1987. i Engleskoj 1989. godine. Na svojim putovanjima Jerotić osluškuje Evropu i vodi smeli, više nego ravnopravni razgovor sa njom kao Sloven, koji se poput Dostojevskog sa svojim istočnim krstom nadneo sa saosećanjem i ljubavlju nad našu zapadnoevropsku hrišćansku braću, kako ih on sam resko definiše – „prema mučenicima misli“, da bi ih ne samo bolje čuo i video već i zauvek bolje razumeo, a preko njega i svi mi ovde. Već u Nemačkoj, Jerotić prepoznaje krizu hrišćanstva i to spoznanje ga učvršćuje u ličnoj veri – u najdubljem ponoru krize mora da nastane bitna promena, bilo apokaliptična, bilo u pravcu obnove. Ali obnova kakve vere, pita se on 1969. u Berlinu, tražeći je s pravom u duhu vremena, svestan da nekadašnji putevi prosvetljenja ne mogu, bar ne sasvim, biti i današnji. Na to gorkozvučno nadovezuje priznanje da Evropa i kad izgubi veru, još ima razum, a da Sloven, kad izgubi veru, izgubi i razum. Kroz nemački socijalni kaleidoskop, Jerotić, s jedne strane, određuje Zapad kao društvo bez Boga, a, s druge, već tada prognozira neuspeh socijalizma na Istoku u sprovođenju ideje jednakosti kao arhetipske ideje, konstatujući: „kad velike ideje postanu deo masovne prakse, dožive svoje unutrašnje izobličenje“. U Evropi Jerotić prepoznaje tehničku civilizaciju kao osamostaljenu neman, a jalovi pozitivizam kao glavni pravac zapadnoevropske društvene nauke koji ne može biti prevaziđen u društvu bez Boga: protestantska religija je na samoj ivici ateizma, a katolička crkva se pretvorila u snažan svetski političko-finansijski lobi. Otuda Jerotićev žal što mi ne umemo da cenimo naše pravoslavlje, koje je, i pored svega čime je oštećeno, ostalo snažnije uporište za očuvanje sebe i „za prodor prave duhovnosti od koje i Zapad treba da očekuje spas“. Za razliku od Evrope, mi smo, naime, još sačuvali veće mogućnosti da volimo, a istinska gnoza se može dobiti samo preko ljubavi. Ljubav je milost za koju mi znamo i pojedinačno i kolektivno, a Evropa tek egzemplarno i pojedinačno. Ostavši bez Ljubavi, odnosno Milosti, Evropa je sebi uskratila mogućnost da dođe do istinske gnoze. Jerotićeva nada je da će Istok, pre svega Rusija, ali i ceo pravoslavni svet, uključujući i nas, vratiti Evropi Hrista, ne u smislu postojanja Evrope pravoslavnom, već u smislu iznalaženja puta iz duhovnog ćorsokaka u koji je zapala posle okončanja svog „individuacionog procesa“. Ako bi se u tkanju ove začudne knjige (autor ju je preporučio mladim i sredovečnim, još neoboženim psiholozima, lekarima, teolozima i sociolozima, a mi je preporučujemo svima, uključiv i Evropljane) tražila poruka koja se tiče razmeđa i veza između nas i Evrope, to bi, po našem mišljenju, bila ova: „Očuvanje svoje pravoslavne vere i svog nacionalnog identiteta, uz puno priznanje, pa i prihvatanje evropske kulture, jedini je uslov (našeg) slobodnog i normalnog opstanka u Evropi.“ Tako bi se mogla i završiti priča kako su se namerno susreli i rastali Evropa – ta naša večita čežnja i strah i Vladeta Jerotić – ta jedinstvena duhovna pojava u našoj kulturi i naš ponos imanja izuzetnog, visokoumnog i visokomoralnog, Božjeg, a našeg čoveka.

 

 

 

Ukazujući na predominaciju razuma kao cenu duševnog konflikta i duhovne praznine u čoveku, Vladeta Jerotić u knjizi Zapisi sa putovanja – Evropa i Evropljani ističe nedostatak osnovnih ljudskih vrednosti, kao što su ljubav, razumevanje, strpljenje…

 

Vrstan poznavalac umetnosti i književnosti, religijski utemeljen u pravoslavlju i duhovno otvoren prema najraznovrsnijim fenomenima života i kulture, Vladeta Jerotić kao psihijatar i psihoterapeut daje pečat autorske autentičnosti svakoj svojoj pisanoj i usmenoj reči. Nizu njegovih dela, dragocenih darova našoj kulturi, pridružuje se i knjiga Zapisi sa putovanja – Evropa i Evropljani.

 

Najnovija Jerotićeva knjiga nije putopisnog karaktera, jer autor u njoj ne iznosi opise svojih putovanja već ocrtava duhovni profil velikih evropskih centara – Berlina, Frankfurta, Ciriha, Oksforda i Londona u kojima je boravio tokom svojih studijskih poseta Nemačkoj (1969), Švajcarskoj (1978) i Engleskoj (1989). Govoreći o održanim predavanjima, seminarima, koncertima, izložbama, filmovima, posetama hramovima i ličnim susretima sa istaknutim psihijatrima i duhovnicima, on iznosi svoja viđenja kulturnog života tih sredina koje iskazuju tadašnju duhovnu situaciju u Evropi.

 

Usamljeni i egoistični, ne želeći da se vezuju za druge, Evropljani su nesposobni da iskreno veruju i vole, pa svoju nesreću i prazninu nastoje da ispune iluzijama lažnog života. Osećajući da im izmiče životna izvesnost, oni u egzotično-okultnim učenjima i psihoterapiji traže egzistencijalne odgovore i svoj životni smisao. Hipertrofirano „ja“ Evrope i Evropljana izvorište je stalnih sumnji i ateizma koje uvodi u sterilni agnosticizam.

 

 

Ukazujući na predominaciju razuma i materijalno blagostanje kao cenu duševnog konflikta i duhovne praznine u životu, Jerotić ističe nedostatak bazičnih ljudskih vrednosti kao što su ljubav, strpljenje, razumevanje. Ta praznina nastoji da se ispuni brojnim informacijama koje čoveka Evrope udaljavaju od znanja i umeća njihovog kreativnog korišćenja.

 

Potiskujući sliku, a favorizujući apstrakciju, Evropa gubi svoju dušu. Zato je oživljavanje slikovnog animističkog kao arhetipskog način uspostavljanja duhovne ravnoteže koju nepogrešivo nalazi potisnuta i ucveljena ljudska duša prepuštena spontanoj samoisceljujućoj proizvodnji slika u procesu sanjanja ili umetničkog stvaranja.

 

Međutim, za sredinu kakva je naša, u kojoj duh lebdi između slikovnog i slovnog, postoji velika potreba za racionalnim i pojmovnim tumačenjem, pa zato i predavači koji umeju da zadovolje tu potrebu imaju veliku publiku i harizmatičnu popularnost. Za razliku od naših predavanja, tribine i razgovori u evropskim centrima se vode u kamernoj i tolerantnoj atmosferi, oplemenjenoj dijaloškim duhom i mogućnošću da svaki posetilac iznese svoje mišljenje. Dijalog je duša uspostavljene komunikacije, a predavač ima ulogu povučenog psihoterapeuta u uslovnoj psihodrami. U takvoj atmosferi postaje najvažnije očuvanje dotadašnjih tekovina društva u kome promene mogu samo blage i evolutivne. Način promene društva je, u stvari, u postepenoj promeni ljudi koji postaju otporni na svaki ideološki ekstremizam. Rano razvijanje samosvesti kao plod kritičko-analitičkog mišljenja razvija ličnu samostalnost i odgovornost i predstavlja svojevrsnu preventivnu od totalitarizma.

 

 

U takvoj sredini izoštrava se osećanje vrednosti, pa zato i autoru postaje jasna potreba zašto često nastupa i govori o velikim stvaraocima. „To nije samo sujetna potreba da se pravim važan pred poluzainteresovanim svetom Beograda, da im pokažem šta sve znam (iako ima i toga), već i moja zahvalnost ovim velikanima koji su mi toliko pomagali, i još uvek pomažu, da izađem iz monotonije svakidašnjice i sivila neuroze, i da uvek visoko držim svoju, od Boga upaljenu baklju, a održavanu od genija čovečanstva, baklju kao vidljivu nadu da nije sve izgubljeno i da borba za Hrista nije završena.“

 

Evropa i Evropljani pruža čitaocu uvid u deo autorovog izuzetno bogatog i plodnog životnog i duhovnog iskustva. Nedovoljni da bi se sagledao proces autorove invididuacije i pravoslavnog oboženja, od individue do odgovorne, zrele i religijski utemeljene ličnosti, ponuđeni zapisi otkrivaju veoma važan segment tog životnog puta jer ukazuju na važan faktor komunikacije u sticanju relevantnog iskustva. Sa stanovišta do sada ostvarenog puta invididuacije, neke od tadašnjih misli su sporne, pojedine diskutabilne, ali je najveći broj usaglašen sa njegovim sadašnjim mišljenjem i verovanjem.

 

Pišući o Evropi i Evropljanima, Nemcima, Švajcarcima i Englezima, Jerotić govori i o nama i našoj kulturi. Drugi su svojevrsno ogledalo u kojem se najbolje vidi naš realni lik. Zato iskustvo o drugima i njihovim kulturama podrazumeva i onaj drugi, povratni smer duhovnog izleta, dragocen uvid i podsećanje ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo.