ROMAN KOJI SE ČITA U JEDNOM DAHU
Naslušah se priča o kraju istorije, smaku sveta i strašnom sudu, pa i o tome da su sve priče već ispričane, te da ničeg novog nema pod kapom nebeskom. Da je tako, valjalo bi prekrstiti ruke i sklopiti oči, smarajuće pripovedače penzionisati i zbrinuti u kakav starački dom. Na svu sreću, nije tako: niti je kraj istorije, niti se zbiva strašni sud (mada sudanija traje), a da sve priče nisu ispričane ili da ih je nemoguće ispričati na posve nov način, ubedljivo svedoči novi roman Strahinje Kastratovića.
Kastratović eksperimentom, dekonstrukcijom i dekompozicijom u našu zasićenu prozu uvodi stare priče potvrđujući da se o smrti, ljubavi, preljubi, porazu, patnji (i o drugim neprolaznim temama) i danas može nešto novo reći i ispričati na neki drugi, osobeni način. Naravno, ako se zna i ume. A Kastratović demonstrira i jedno i drugo. Brojna životna književna iskustva ovaj pisac umešno upošljava u osoben romaneskni postupak, tako da je njegovo delo savremeno i naše ovdašnje, ovovremensko, i univerzalno. Pišući o ljubavi, o ličnim i porodičnim lomovima, o dugom i neizvesnom putu ka varljivoj sreći i o nesrećama (koliko nenadanim toliko i neizbežnim), o smrti i prolaznosti u čijoj je vlasti sve, Kastratović je napisao knjigu gorku i oporu, ali istinitu, knjigu koja ne falsifikuje i ne glorifikuje, već traga za smislom i razlogom postojanja. Žive dinamične dijaloge smenjuju pasaži izvanredne esejistike ili pak nadahnuti monolozi da bi se brzom, a neusiljenom promenom ritma kazivanja i ambijenta, filmskim rezom i modernim načinom pripovedanja, radnja ubrzala i učinila neizvesnijom.
Leksičko bogatstvo i terminološka iznijansiranost čine da likovi deluju uverljivo, životno, prepoznatljivo… Dodamo li umešno korišćenje dokumentarnih detalja, stiče se potpunija slika o složenosti i razuđenosti ovog dela. Kastratovićev roman se čita u dahu.
Dragomir Brajković
VEŠTA I LUCIDNA RETORIKA
Traume iz detinjstva, ljubav na izmaku zrelog doba i neverovatan kraj te vanbračne veze, ledeni užas otuđenih porodičnih odnosa, gubitak jedinog prijatelja, sve je to stalo u novi roman dokazanog majstora pisane reči Strahinje Kastratovića. On sa lakoćom prati slojevitu priču početka kraja jednog naizgled običnog građanskog života, protkanog mozaičnom strukturom nepristajanja na prilagođavanja banalnostima života, pa čak najintimnijim doživljajima, smeštenim u kontekst moderne svakodnevice. Sve u životu glavnog junaka donosi nesreću, pa čak i neočekivana ljubav. Nema tu romantike ni zanosa, sladunjavosti ni patetike. Sve je zapitanost, sumnja, neiskrenost, zamor… Na dosad neviđen način u našoj modernoj literaturi, ruše se stereotipi, pa i mitovi o međuljudskim odnosima… Nema tajni, istina je jadna u svojoj ogoljenosti… Kroz sve te epizode surove stvarnosti provejava snažna superiornost intelektualnog cinizma, koja gotovo da oduzima pravo na samoobmanu. Snažne i duboke misli sa svojom ubojitom istinom, sa lakoćom stižu u srce čitaoca. Propast ljubavne veze i definitivan prekid bračne zajednice, glavni junak prihvata sa osećanjem zasluženog poraza. On je gubitnik koji taj pad doživljava kao olakšanje. Bračno neverstvo samo je epizoda koja će poslužiti kao okvir u koji je smeštena jedna slojevita priča o smislu života, o nesreći koja to nije i kada jeste, o prijateljstvu koje je stvoreno u neočekivanim okolnostima između supruga i ljubavnika njegove žene. Sjajni portretista, Kastratović sa lakoćom oslikava psihologiju čak i sporednih likova. Epopeja stradanja prijatelja, bolest, amputacija nogu, gubitak vere u sve dotadašnje vrednosti, okretanje Bogu u poslednjem ovozemaljskom času, deluju potresno. Epistolarna komponenta ovog romana daje dinamiku ovoj složenoj intimnoj priči, omogućujući lako praćenje višeznačne strukture koju on krije u sebi, baveći se gubicima gubitnika koji se uzdiže iznad svoje povređene sujete i na kraju uspeva da veštom i lucidnom retorikom, kao neki čarobnjak, laž pretvori u istinu, nesreću u sreću i tako spasava od raspada jednu porodicu. Ono zanemelo dete sa početka romana, očekuju samoća i hamletovsko ćutanje, tamo odakle mu je ceo život započeo naopako, a koji prihvata bez gneva i očajanja kao izbavljenje.
Vladimir Davidović