RAIČKOVIĆEVA „SLOŽENA JEDNOSTAVNOST“
Dvoumeći se koju bih pesmu odabrao da na njenom primeru pokažem Raičkovićeve pesničke mogućnosti, opredelio sam se, najzad, za jednu od „Varijacija“ iz Zapisa o crnom Vladimiru, koja glasi:
Ogrnut belom težinom
S kosirom preko ramena
Krade se kosac brežinom
Pobego ispod kamena.
Miriše teška komina
Nad selom i nad ledinom.
Noć je ko crna domina
Sa belom tačkom jedinom…
Onome ko ovu pesmu pročita letimično i na dohvat može se učiniti da je njena lepota, pre svega, u izvesnoj jednostavnosti. Nije, međutim, jasno šta se u ovom slučaju podrazumeva pod izrazom „jednostavnost“. Ako ta reč treba da obeleži takvu umetničku tvorevinu čije je značenje geometrijski uprošćeno, dato tako reći kao na dlanu, onda pesma o koscu nije nimalo jednostavna.
Naprotiv, njena dimenzija značenja složena je i slojevita; složena i slojevita do te mere da će nekom površnijem čitaocu lako izmaći iz vida. U poruci Raičkovićeve pesme postoje, u stvari, dve ravni. Jedna je, uslovno rečeno, realistična i površinska, druga je fantastična i dubinska.
Prva dva stiha druge strofe: „Miriše teška komina / Nad selom i nad ledinom“ nose u sebi samo prvu ravan poruke. Ovi stihovi sugerišu nam jedino atmosferu određenog perioda seoskog življenja. Epitetom „teška“ daje se motivu komine slikovitost i opipljivost, a snaga i širina rasprostiranja opojnog mirisa dočarava se rečima „nad selom i nad ledinom“. U svemu tome nema ničeg što bi ukazivalo na bilo šta „iznad“, ili tačnije „ispod“ dimenzije svakodnevnog, realističnog, „prirodnog“ bitisanja.
U prvoj strofi, međutim, realistična dimenzija značenja prepliće se sa jednom drugom dimenzijom o čijem postojanju najjasnije govori stih: „Pobego ispod kamena“. Lik kosca je stecište obeju ravni poruke. Figura kosca sa kosirom preko ramena s jedne strane sasvim se dobro uklapa u motiv mirisa komine; ona upotpunjuje viziju izvesne delimično realistične, delimično pastoralne atmosfere seoskog života.
S druge strane, u toj istoj figuri ima i nečeg što spada u jednu sasvim drugu ravan pesničke poruke. Sluti se to već u odlično nađenom izrazu „krade se“. Taj izraz unosi u lik kosca nagoveštaj nečeg sablasnog, nečeg što nije „od ovoga sveta“. Nije jasno zašto bi se jedan „realistični“ kosac morao „krasti“ po povratku sa kosidbe. Da je pesnik u svemu hteo da ostane u onoj realističnoj ravni umetničkog kazivanja, hod njegovog kosca bio bi, recimo, težak, ili spor.
Sledeći stih donosi odgovor na naše pitanje, doduše opet samo indirektno. „Pobego ispod kamena“ – tim rečima ukazuje se na „nezemaljsko“, fantastično poreklo koščevog lika. Kamen o kome je reč najpre će biti nadgrobni kamen.
To baca novu svetlost na izraz „krasti se“. Krade se taj kosac zato što je pobegao iz svog pogrebnog skrovišta, kao sen.
Uporedo s tim, i motiv bele boje dobija određenije značenje. Kosac je ogrnut „belom težinom“ zato jer je belo tradicionalna boja sablasti.
I bela tačka na završetku pesme ima nešto od fantastične ravni značenja. Belina – znak sablasti i smrti – još jednom se javlja u vidu poente, što ima, svakako, poseban značaj u kompoziciji pesničkog kazivanja.
Složenost Raičkovićevog pesničkog postupka možda se najbolje može videti uz pomoć izvesnog broja imaginarnih „eksperimenata“. Lako je zamisliti drugu strofu pesme, uz samo jednu malu izmenu, kao posebnu umetničku celinu:
Miriše teška komina
Nad selom i nad ledinom.
Noć je ko crna domina
Sa žutom tačkom jedinom…
Ovako oblikovana pesnička tvorevina ima isti melodijski i ritmički sklop i gotovo istu plastičnost i sugestivnost u slikovitosti. Međutim, njena ravan značenja siromašnija je za jednu dimenziju. Stavljajući reč „žuta“ umesto reči „bela“ uklonili smo svaki trag koščevog lika. U našoj pretpostavljenoj verziji mesec je ona tačka na „domini“ noći.
Ovaj „eksperiment“ pokazuje da je pisac mogao, samo da je hteo, da se ograniči na jednu jedinu, realističnu dimenziju značenja, da istovetnim ritmičko-melodijskim i slikovnim sredstvima uobliči pesničku celinu manje složene poruke, eliminišući u potpunosti motiv sablasti i smrti.
Tako, uz pomoć jedne imaginarne verzije druge strofe, postaje sasvim očigledno prisustvo one nevidljive, dubinske ravni značenja pesme.
Izraz „nevidljiva“ i „dubinska“ nije slučajno upotrebljen. Razume se da dimenzije značenja o kojima je reč ne počivaju jedne kraj druge mehanički ravnodušno i neutralno. Drugim rečima, između njih postoji izvestan odnos. Prirodu tog odnosa odredićemo tako što ćemo reći da ona prva, realistična ravan poruke ima za zadatak da „priguši“, „osenči“, „zastre“ onu drugu, fantastičnu ravan pesme. Na taj način postiže se jedan osoben umetnički efekat, koji je po pravilu prisutan u svim pesmama visokih umetničkih dometa.
Kako izgleda funkcija „prigušivanja“, odnosno „zastiranja“, dubinske ravni značenja, opet se može pokazati pomoću izvesnog broja imaginarnih verzija. U prvoj strofi pisac je mogao da izmeni redosled stihova na sledeći način:
Krade se kosac brežinom
Pobego ispod kamena.
Ogrnut belom težinom
S kosirom preko ramena.
Ovakva jedna verzija ritmički, melodijski i slikovno ne bi izgubila ništa, ali bi se zato efekat njenog značenja promenio. Kad na prvo mesto dođu stihovi u kojima se sluti fantastična ravan pesme, onda je funkcija prigušivanja ipak nešto oslabljena. I obrnuto, kad se čitalac prvo suoči sa stihovima realistične ravni, onda oni, u izvesnom smislu, „zastiru“, „senče“ značenje reči koje potom slede.
Raičković je, isto tako, mogao izmeniti redosled stihova u drugoj strofi, u kom slučaju bi ona izgledala ovako:
Noć je ko crna domina
Sa belom tačkom jedinom.
Miriše teška komina
Nad selom i nad ledinom.
I ovako izmenjeni redosled elemenata druge strofe neizbežno bi umanjio efekat prigušivanja značenja. Poslednja dva stiha variraju na svoj način temu kosca. Njihovim „primicanjem“ završetku prve strofe veza između pomenute teme i stihova o kojima je reč postala bi vidljivija, pa samim tim i manje prigušena. Ovako, stihovi realistične ravni – „Miriše teška komina nad selom i nad ledinom“ – obrazuju neku vrstu „tampona“, koji „prigušuje“ fantastično značenje one bele tačke na domini noći.
Sve to pokazuje da je poruka Raičkovićeve pesme doista složena, ali složena na način sugestije. Druga, fantastična ravan pesme samo se sluti, samo prosijava ispod one prve, realistične dimenzije poruke.
Funkciju prigušivanja imaju i neka druga sredstva umetničkog kazivanja u Raičkovićevoj pesmi. Zasnivajući se na što potpunijim slikovima, blaga, milozvučna melodija ove pesme ima u sebi nečeg pastoralnog. Međutim, upravo takvom melodijskom linijom, još više se „senči“ dubinsko značenje pesničke tvorevine. Melodijsko-ritmički tok pesme čini jedno magličasto muzičko tkanje koje treba da doprinese pesnikovoj nameri da „zastre“ fantastičnu dimenziju značenja, tako da ona samo prosijava odnekud iz dubina.
Funkciju senčenja ima i ono izvanredno poređenje na kraju. Uzeti sami za sebe, stihovi „Noć je ko crna domina, / sa belom tačkom jedinom“, deluju kao retko plastična, originalna komparacija, koja treba da nam sugeriše umetničko viđenje jednog noćnog predela. Tek u kontekstu ostalih, prethodnih stihova – tačnije u kontekstu prve strofe – ova komparacija dobija i onu drugu, dubinsku dimenziju poruke.
Poređenje, razume se, ima i svoju relativnu samostalnost – ono nije puki instrument dubinske ravni značenja i upravo u tome i leži mogućnost funkcije „senčenja“, odnosno „prigušivanja“. Lik kosca sveden je u završnom delu pesme na samo jednu belu tačku koja predstavlja kontrast crnoj domini noći. U sklopu ovakvog poređenja, figura kosca sa njenom fantastičnom dimenzijom biva samo naslućena.
U takvom umetničkom postupku dolazi do izraza još jedan vid složenosti Raičkovićevog pesničkog kazivanja. Melodijski efekat i efekat slikovitosti nisu kod njega striktno podređeni efektima značenja, već imaju svoju sopstvenu logiku. To se dobro vidi na primeru one naše prve imaginarne verzije u kojoj je reč „bela“ zamenjena rečju „žuta“. Ako melodijska i slikovna vrednost pesničkog kazivanja ostaje prilikom ovakvih promena u sferi značenja ista, to onda pokazuje da melodijska i slikovna linija pesme poseduju izvesnu samostalnost.
Da bi dobio ono prigušeno, dubinsko značenje o kome je bilo reči, Raičković je izveo jednu neobično komplikovanu umetničku „operaciju“. Nije bilo dovoljno da se poruka složi iz dve ravni, koje imaju svaka svoju sopstvenu logiku, nego je bilo potrebno i da melodijska i slikarska dimenzija pesme budu izvedene prema nekom njihovom unutrašnjem „pravilu“. Jednostavnije rečeno, slikarski i melodijski efekti pesme ne izgledaju kao da su „traženi“, sa namerom da neposredno posluže efektima značenja, a ipak na određeni način doprinose ovim poslednjim, vršeći funkciju „prigušivanja“.
Upravo zbog svega toga i postoji mogućnost zablude prilikom površnog čitanja Raičkovićeve pesme. Slikovna i melodijska linija pesničke tvorevine slede sopstvene puteve, a takav je slučaj i sa kompozicijom pesme. Kompozicija ne nosi na sebi ni najmanji trag nasilnog prilagođavanja dubinskoj dimenziji poruke, što se takođe može videti iz naših prethodno analizovanih imaginarnih verzija.
Ako se tome doda i činjenica da je u dimenziji poruke prisutna i ravan realističnog značenja, nije nikakvo čudo što se pesma o koscu može učiniti kao jedno, istina ljupko i melodično, ali zato jednostavno i pomalo pastoralno umetničko ostvarenje.
Najprostije i najočiglednije bi bilo sravniti sklop Raičkovićeve pesme sa kakvim minijaturnim časovnikom precizne izrade. Spolja on izgleda kao da se sastoji iz jedne jedine opruge; iznutra je, međutim, pun tananih, jedva vidljivih delića, fino međusobno usaglašenih.
Takvo jedno remek-delo tanane, minijaturne izrade je Raičkovićeva pesma. Imaginarne verzije koje smo analizovali pokazuju koliko je velik broj različitih pesničkih kombinacija autor imao u vidu, da bi iz njih izdvojio samo one koje u, takoreći jedino mogućem rasporedu, daju pesmu onakvu kakva ona sada jeste.
Da bi se ova analiza koliko-toliko zaokružila, potrebna je još jedna napomena. Izraze„fantastična“, i „realistična“ ravan značenja, doista treba shvatiti uslovno. U realističnoj dimenziji Raičkovićeve pesme ima, na primer, i nečeg pastoralnog. Ne zato što bi pesnik želeo da nam predoči neko pastoralno viđenje sveta, nego zato što želi da „osenči“ i „zastre“ motiv smrti, prisutan u dubinskoj ravni poruke. Ovaj pak motiv daje fantastici pesme jedan potmuli, jedva čujni tragični prizvuk. Taj kosac koji se „krade brežinom“ poput seni, zapravo je mrtav, iako to nije nigde neposredno vidljivo.
Motiv smrti zanimljiv je ovde i s obzirom na problem nastanka pesme. Iz kraćeg uvoda zaZapise o crnom Vladimiru da se razabrati da su pesme ovog ciklusa imale prvi podsticaj u jednom piščevom tragičnom životnom iskustvu kojim dominira tema smrti. Reč je, kao što znamo, o bolovanju, ili još tačnije o umiranju, Vladimira Purića, zemljoradnika iz sela Sopota, koji je neko vreme sa piscem delio bolničku sobu. Na pitanje kako je uspeo da se toliko razboli, Vladimir Purić odgovara: „Mnogo sam radio… kosio sam i noću.“
Na osnovu toga logično se može pretpostaviti da su motiv kosca i motiv smrti, združeni u istom liku, potekli iz piščevog životnog iskustva; iskustva o kome nas autor obaveštava, istina vrlo svedeno, ali zato vrlo sugestivno. Zahvaljujući tome, u prilici smo ne samo da uočimo niti kojima je pesma vezana za životnu stvarnost nego i da odmerimo odstojanje koje pesničku tvorevinu deli od životne zbilje. Nećemo, naime, lako prepoznati u pesmi o kojoj je reč ličnost crnog Vladimira i njegove lične muke i patnje, kao ni pesnikove tragične nedoumice tim povodom. Veza između bolesnog Vladimira i onog sablasnog kosca koji se pretvara u belu tačku na crnoj domini noći, sasvim je daleka i posredna.
Nema u tome ničeg rđavog po umetničku vrednost Raičkovićeve poezije. Najviši umetnički domet Zapisa o crnom Vladimiru predstavljaju pesme pod brojem osam, sa naslovom „Varijacije“, među kojima se nalazi i ona koju ovde analizujemo, a upravo su „Varijacije“ najviše udaljene od pesnikovog bolničkog iskustva.
Postoji, očigledno, jedna veoma komplikovana veza između doživljaja i njegove pesničke sublimacije. Sva je prilika da bez tog tragičnog suočavanja sa umiranjem Vladimira Purića ne bi moglo nastati to prividno jednostavno a bogato i tanano pesničko tkanje. Međutim, da bi pomenuti stihovi o kojima je reč imali onu vrednost koju imaju, bilo je neophodno da se pisac na neki način odvoji od onog istog doživljaja kome ima da zahvali za svoju prvobitnu inspiraciju.
Ima u ovom saznanju svakako i nečeg tužnog. Bergson je uočio da efekat smeha nastaje samo po cenu potiskivanja svega onog što načelo humanosti od nas traži. Ta ista tragična dijalektika na delu je i kod drugih vrsta pesničkog stvaranja. Tamo gde je Raičković bio najneposrednije vezan za svoj doživljaj, za konkretnu dramu tog Vladimira Purića iz sela Sopota kod Kosmaja; tamo, dakle, gde su humane vrednosti njegovog stava došle do punog izraza, njegova umetnička obdarenost nije dosegla svoje najviše domete.
I obrnuto, tamo gde ta prvobitna humana vezanost za ono bolničko iskustvo počinje na izvestan način da slabi, životna inspiracija pretvara se u pesničko remek-delo.
Istorija nastanka stihova o koscu veoma je podsticajna za razmišljanje o nekim teorijskim temama, a slično bi se moglo reći i za osnovne karakteristike pesme o kojoj je reč. Različite ravni poruke, funkcija prigušivanja i složenost pesničke tvorevine, teme su koje daleko prevazilaze okvire tumačenja jednog pesničkog dela.
Za ovu priliku, međutim, nećemo se upuštati u razmatranja teorijske prirode. Svrha ovog tumačenja je samo u tome da se oduži makar deo jednog starog „intelektualnog“ duga prema poeziji Stevana Raičkovića i prema pesniku lično.
Nikola Milošević