priredio Draško Ređep

Ne možemo bez Antića   Vaskolika stvaralačka pomama Miroslava Antića (1932–1986) podstaknuta je  intimnim strahom da se, ne dao Bog, mimoiđemo sa nekim od čudesa ovoga sveta. Svejedno da mi je reč o pejzažima, ženama, knjigama, mudracima, uvek je u Antićevom rukopisu žudnja za totalnim životom omogućavala da se otvori čarolija običnog.   Planetarne plime jednom su, ekstatični vazduh nešeg jedinstvenog mornara, svakako i buntovnika sa razlogom. Uzbuđenja se, često veoma uspešno, pretapaju u uzbudljive naše nesanice.   Antićeve teme bez jedinstva, u semantičkim naznakama poznatog naslova isidore Sekulić, zapravo podrazumevaju nepregled naših modernih vremena. Sada se jasno vidi da je Antić, u jednoj od svojih ranih pesama, čovečanstvo osećao kao stvar koliko porodičnu toliko i metafizičku... 

Jedan od izuzetnih autora generacije pobune, Momo Kapor je sasvim nerado, a može biti nikada ispisivao literarne zadatke koji će se dopasti svima. Naizgled paradoksalno, upravo to nemirenje sa datošću idejnog naloga, u najširem saboru Kaporovih čitalaca ostvarilo je neponovljivo jedinstvo. Kapor je u svima nama, od foliranata i Lanjskih snegova do danas probudio nekonvencionalan, to će reći netipičan i nikada oktroisan pogled u ta večita naša okruženja, isparcelisana dvorišta bez nade, seoske i prestoničke razgovore.   Svakako, možda baš i zato što unekoliko, na toj velikoj razdaljini od tri i po decenije, pisana i napisana (i) na moj podsticaj, ta bogata sveska ne odgovara ni na jedno složeno pitanje mondenih teoretičara književnosti, ali se, kao u tašmajdansku vodu, netremice baca u zagrljaj bar nekoliko naraštaja čitalaca. Njegov bezazleni naoko prosede dopušta da se uvek iznova raduje begunima sa dosadnih gimnazijalnih časova (blistavi zubi, ižvakane patike). Sve je u pokretu...