Oblast - BELETRISTIKA

Po filozofskoj dubini, po prihvatanju nemoći, po snazi slike, Bernardijeva soba je vrhunsko delo umetnosti i kao takvo verovatno van domašaja velikog broja čitalaca, uprkos svojoj dostupnosti jer je u pitanju delo koje se mehanički reprodukuje (Pištin omiljeni citat iz Benjamina). Ovaj roman će ostati tamo gde i želi da bude, tamo gde mu je i prirodno mesto – putokaz pravog smera na margini jedne zalutale književnosti

U svakoj književnosti postoje nesavršene, ipak veoma dragocene knjige, za koje znate da su mogle biti i bolje izvedene, ali takođe ste svesni da bi svaka dodatna dorada narušila njihov izgled i ugled. Naravno, uvek je moguće reći za svaku knjigu da je mogla biti i bolja, da u njoj postoje pasusi koji imaju mana, ali kada dođe do one svesti o “skladu nesklada nesavršenih ljudi” spremni ste da okrenete slepo oko i da zanemarite očigledne mane.
 

Jedna od ovakvih velelepnih ruševina je i novi roman Slobodana Tišme Bernardijeva soba (KCNS, 2011). Namerno sam upotrebio ovaj arhitektonski oksimoron jer ima veze sa onim o čemu se govori u romanu. Ipak, za početak da se osvrnem na mane ove knjige. Ona je slabo struktuirana. Ima prilično banalnu priču koju i sam autor prepričava u poglavlju namenjenom nestrpljivima, ali ona zapravo nije važna. Na mestima na kojima Tišma pokušava da joj prida na važnosti roman gubi na kavalitetu. Takođe, u tekstu postoji i jedno sasvim suvišno poglavlje bez kojeg roman radi sasvim dobro, a koje je i autoru bilo beznačajno, što se dobro vidi i po tome što ga autor uopšte ne pominje u sažetku romana. Tekst se naravno mogao i više brusiti, pa i kratiti, neke stvari su ostale nedorečene, na primer okeanska metafora koja je preuzeta od Jovice Aćina, priče započete pa nastavljene, ali, ponavljam, to romanu ne samo da ne oduzima ništa, već mu daje i dodatnu draž jer čitalac ima priliku da vidi kako se iz gomile tekstualnog nanosa uzdiže nešto jedinstveno i neponovljivo, nešto čega u ovdašnjoj književnosti retko ima, jedna autentična koncepcija - ako hoćete, književna egzistencija, u momentima dostojna Kafke.
 

Egzistencija je svakako ono najlepše u Bernardijevoj sobi. Naime, lik protagoniste i pripovedača Pište Petrovića je ono što ovaj roman čini tako posebnim, tako jedinstvenim. Njegova odluka o tome da ne učestvuje u životu, njegov odlazak i napuštanje svega materijalnog iako je materijalnim opčinjen (nameštaj, automobili), njegova spremnost da se suoči sa sopstvenom ništavnošću, njegovo kajanje što je možda u jednom trenutku sa-učestvovao u jednoj mogućoj smrti, zatim njegov jezik koji je jednako nemoćan kao i njegova polnost, na koncu njegovo nesnalaženje u stvarnosti i čekanje na izbavljenje koje stiže u vidu majke, sve je to ono što nepogrešivo podseća na Kafku, no to je i jedna dosledna filozofija kakva se retko viđa u savremenom romanu u Srbiji, ali i u regionu.
 

Pored Jovice Aćina i njegovog Ušća okeana, postoji još jedna knjiga na koju Tišmin roman neobično podseća – to je roman Petko ili Limbovi Pacifika Mišela Turnijea. Francuski autor je u svom delu parafrazirao i do paroksizma doveo Robinzona Krusoa koji, nesrećnim slučajem izbačen na pusto ostrvo i lišen svih blagodeti civilizacije, postaje sasvim drugačiji oblik života. Tako je i kod Tišme. Njegov Pišta doduše ne biva odbačen, on aktivno i svesno odbacuje civilizaciju kojoj se divi i postaje nešto izvan i iznad nje. Čin odbacivanja jeste čin uzdizanja, jeste, ako ćemo pravo, čist umetnički čin. To je nešto što će ga, naposletku, kroz parafrazu obreda krštenja kroz koji prolazi ulazeći u komunu u kojoj njegova majka živi, ali i kroz parafrazu razapinjanja koja je takođe deo inicijacije - pretvoriti u drugačijeg, zadovoljnog čoveka koji će moći da živi u skladu sa sopstvenom problematičnom seksualnošću i u skladu sa nagonima. Na neki način, Pišta Petrović će se na svom putovanju, kroz svoje obrazovanje vraćati sve dalje u prošlost, do tačke ponovnog rođenja, do tačke u kojoj će opet moći da oseti čari igre, što je predstavljeno njegovim odlaskom u streljanu. U tom smislu, Bernardijeva soba je svojevrsni Bildungsroman, ali u smeru suprotnom kazaljki na satu. Putovanje napred kroz vreme jeste mentalno putovanje unazad, ka primalnom i Stvarnom, ka potpunoj slobodi.

Tišmina knjiga jeste eksperiment, jeste alternativa, ona se nastavlja na ono što je radio i kao umetnik i kao muzičar, ali se dodiruje i saživljava i sa tekstovima Žarka Radakovića, performansima Raše Todosijevića ili Ere Milivojevića. Ona pokazuje gde su granice pripovedanja, pošto je to mesto na kojem sa sama nalazi. Ona filozofski pokazuje gde su granice života jer je u njegovom narativu i život doveden do samog ruba, do gotove propasti – Pišta biva izbačen iz stana, a zatim završava u zatvoru. Ipak, da ne bude zabune, Tišmin junak ne regresira, on svesno odlazi preko. Majčin čin spašavanja nema frojdijansku konotaciju, već pre svega geteovsku, odnosno faustovsku. Drugim rečima, Pištu ne spašava majka za kojom on potajno žudi, već ga, kao i Fausta, spašava eben weiblich, večno žensko, ono što bismo mogli nazvati kreativnim principom, principom Života.
 

Po filozofskoj dubini, po prihvatanju nemoći, po snazi slike, Bernardijeva soba je vrhunsko delo umetnosti i kao takvo verovatno van domašaja velikog broja čitalaca, uprkos svojoj dostupnosti jer je u pitanju delo koje se mehanički reprodukuje (Pištin omiljeni citat iz Benjamina). Ovaj roman će ostati tamo gde i želi da bude, tamo gde mu je i prirodno mesto – putokaz pravog smera na margini jedne zalutale književnosti.