Niki Frenč
ZEMLJA ŽIVIH
... Kapuljača preko moje glave, žica oko vrata, krpa u ustima, jecaj u grlu, glas u noći, smeh u tmini, nevidljive ruke koje me dodiruju, oči koje me posmatraju, užas, usamljenost, ludilo, sramota. Sećam se da sam umrla i da sam bila mrtva. I sećam se otkucaja svog srca; sećam se da sam brojala udisaje i izdisaje, žutog leptira na zelenom listu, srebrnog drveta na brežuljku, mirne reke, bistrog jezera - stvari koje nisam videla, ali koje nikada neću zaboraviti. Sećam se kako izgleda biti živ. Ebi Devero se budi u mraku. Ima kapuljaču preko glave, ruke i noge su joj vezane. Ne zna gde se nalazi i kako je tamo dospela. Čovek čiji lik zapravo nikada nije videla hrani je i razgovara sa njom. Obećava joj da će je za sada ostaviti u životu, ali i da će je kao i sve druge ubiti. Njena sećanja čine i užasno stresan posao i nestabilna emotivna veza. Da li su njen stvaran život i glas iz tame nekako povezani? I kako da opstane na mestu gde se strah pretvara u ludilo i gde joj se svaki pokušaj da preživi čini nepodnošljivim? Ali njen duh, snaga i hladnokrvnost ne dozvoljavaju joj da posustane. Odbrojava trenutke koje provodi u samoći maštajući, prisećajući se svog života, i dok razgovara sa svojim tamničarem, kuje plan kako da preživi. Ali najviše od svega, sanja o tome da se vrati normalnom, bezbrižnom životu – zemlji živih.