ZA EVROPU RAZUMA I SRCA
Jednom, u trenutku dobrog raspoloženja, tada osamdesetčetvorogodišnji papa Jovan Pavle II učinio je pokret rukom i pozvao svog ispisnika kardinala Tomaša Špidlika da mu priđe, rekavši prisno: „Priđi, dragi moj Tomaše, da Te blagoslovim.“ Špidlik se nađe u neprilici, priđe, uz izvinjenje: „Ali, Sveti oče, ja više nisam u stanju da kleknem.“ Papa se malo zamisli, pa odgovori: „Ni ja, dragi moj Tomaše, ni ja…“ Umesto davanja i primanja blagoslova, dvojica staraca se zagrliše… Ovo je samo jedna od omiljenihanegdota Tomaša Špidlika, višedecenijskog (od 1954) profesora istočnohrišćanske duhovnosti na više katoličkih univerziteta, a ponajviše na čuvenoj Gregorijani i na Papskom Orijentalnom institutu u Rimu, gde su se, među mnogima s istočnih strana, usavršavali i vaseljenski patrijarh Vartolomej I i naš mitropolit Amfilohije (Radović). Špidlik, rođen u Moravskoj 1919, jedan je od retkih teologa i profesora o kojima verovatno niko nikada nije rekao ružnu reč, a teško bi se i mogla reći. Kroz svet koji je, kako zapisa Ivo Andrić, „pun gada“, ovaj čovek ogromnog znanja, plemenite mudrosti i mudre dobrote, retko čovekoljubiv, druželjubiv i duhovit, a skroman do neprimetnosti, prolazi uma i srca otvorenih za sva duhovna iskustva i duševna iskušenja bližnjih, ali i nadmoćno otporan na zlo, zavist i licemerje. I dok je mogao da klekne, a klečao je u molitvi i tihovanju, i dugo i skrušeno, on nije savijao ni kolena, ni kičmu, a ni zaboravljao da nema istinskog uzleta ka Bogu bez ljubavi prema Čoveku, a to znači i svakom pojedinom čoveku na putu, uz put, ali i na stranputici. Zato je, po svoj prilici, i postao kardinal tek 2003. godine, isključivo po zasluzi, na osnovu stvarnog i neospornog ugleda… Zato su, svakako, upravo njemu bili ukazani najviša čast i poverenje da 18. aprila 2005, kao neprikosnoveni moralni autoritet Crkve, kardinale, za kojima je upravo trebalo da se zatvore vrata Sikstinske kapele, pred konklavu za izbor novog pape, podseti na uzvišenu odgovornost njihovog zadatka.
Krenuvši stopama I. Haushera, koji je u katoličkom akademskom svetu začeo ozbiljne studije istočnohrišćanske, pravoslavne duhovnosti, Špidlik je stvorio impozantno delo koje nije samo grandiozna istorija jedne samosvojne spiritualnosti, već i organska teološka građevina nesumnjive originalnosti, istinsko obogaćenje ukupnog savremenog, i svevremenog, ljudskog traganja za suštinom i smislom večnog u konačnom i konačnog u večnom. U preko 140 knjiga, više od 600 studija, eseja i članaka, kroz nebrojena javna predavanja i na raznim duhovnim i naučnim skupovima, neumorni Tomaš Špidlik je saopštavao uvide svog poniranja u bogate riznice pravoslavne duhovnosti, osobito one koju su stvarali slovenski „starci“, bogoslovi, mistici, teozofi i religiozni filozofi HIH i HH veka. Inkulturaciju hrišćanstva kod slovenskih naroda, s njenom osobenomduhovnom morfologijom, nikada nije posmatrao kao neki izdvojeni fenomen, rukavac divergentan u odnosu na katoličku tradiciju, već dosledno u horizontu opšte, a samim tim i zajedničke istorije spasenja. Takvo, po nekima preozbiljno poimanje discipline koja bi trebalo da bude više ilustrativna i deskriptivna nego problemska i intuitivna, povremeno je izazivalo nepovoljne reakcije i nepoverenje u određenim teološkim krugovima rimokatoličke crkve. Špidlik se, međutim, nije dao smesti i strpljivo je, uveren da ide jedinim ispravnim putem, gradio svoju viziju istočnohrišćanske duhovnosti, kao potencijalno dragocenog istinonosnog doprinosa novom oduhovljenju posustale hrišćanske Evrope.
Redakcija rimske izdavačke kuće duhovne literature „Lipa“ odlučila je da desetogodišnjicu uspešne delatnosti obeleži izdavanjem prvog toma „mešovitih spisa“ svog najuglednijeg, i najvoljenijeg, autora i pokrovitelja Tomaša Špidlika. Srećno su se opredelili za teško dostupne tekstove, rasute po raznim časopisima i zbornicima, a tematski povezane danas izuzetno aktualnim razmatranjem pitanja evropskog identiteta. Knjiga Na izvorima Evrope sadrži deset ogleda koji se spontano doživljavaju kao poglavlja jedne iznutra osmišljene ukupnosti. Osnovna Špidlikova ideja, ujedno poruka i pouka, ali i sasvim konkretan predlog Evropi, jeste da, ako stvarno želi da prodiše „obama plućnim krilima“, a morala bi, jer je u protivnom kao celine nikada neće biti, valja joj, onda, neizostavno pronaći i sopstveno srce. Neće biti sreće sve dok se održava u biti lažna suprotstavljenost navodno „racionalnog Zapada“ i „sentimentalnog Istoka“. Jer, kako uči Teofan, ako su u čoveka um i srce razdvojeni, on ništa valjano postići ne može. Evropi je, smatra Špidlik, potrebna nova „kultura srca“ koja neće biti nikakav emocionalni sentimentalizam, već sposobnost, sluh za spoznavanje duhovne stvarnosti. Racionalnoj teologiji treba pridodati simboličku, a umstvenom saznavanju ono koje se doseže srcem. Nije li, uostalom, i svoju omiljenu metaforu o „dvama plućnim krilima“ Evrope papa Jovan Pavle II preuzeo od velikog ruskog klasičara i pesnika Vjačeslava Ivanova? Ne ohrabruje li činjenica da je papa Benedikt HVI svoju prvu encikliku naslovio baš Bog je ljubav (Deus caritas est)?
Napajajući se na okrepljujućim zdencima promišljanja krajnjih istina u spisima Homjakova, Solovjova, Florenskog, Bulgakova, Berđajeva… i, naravno, Dostojevskog, Špidlik je uveren, i nastoji uveriti, da će, posle Jevreja, Grka, Rimljana, Italijana, Španaca i Francuza, i Sloveni, među Evropljanima najkasnije pokršteni, biti u prilici da daju svoj veliki doprinos svetu hrišćanskih i opšteljudskih vrednosti budućnosti. Može li mu se stvarno poverovati? Oni najskeptičniji neka prvo pročitaju poglavlje izazovnog naslova: „Teškoće demokratije u slovenskim zemljama“. Mnogo šta biće im jasnije…
Darko Tanasković