Ako računate da, striktno poštujući recepte iz ovog kuvara, nekog nahranite – teško da će vam to poći za rukom. Ali ako imate nameru da nekog šarmirate – ovo je prava knjiga za vas. Dejan Novačić je jugoslovenski Jamie Oliver, ali ne kulinarstva već ex-YU šarma koji se devedesetih, iz naših domova, kafana, kafića i centralnih komiteta od Vardara pa do Triglava, uz nesebičnu pomoć – što nečije tisućuljetne kulture, što nečijeg junaštva – preselio u iznajmljene sobe Berlina, pabove Dublina, klubove New Yorka, čajdžinice Moskve...
Tragedija je da skoro svaka generacija sa ovih prostora ima svoje priče „od pre rata“. U vremenu dok nas svet podseća da smo bili jedno, praveći vrlo elitni ex-YU skup u Sheveningenu, a pre nego što se ponovo susretnemo i bratski izljubimo u Evropi, ova knjiga može biti udžbenik za strance o svim vrstama kuhinje (pa i one političke) zemlje koja više ne postoji sem u našem sećanju. Hrestomatija našeg mentaliteta uoči pojave novih nacionalnih heroja, novih očeva nacija... A ako su oni bili „očevi“ (u potrazi za izgubljenom logikom) izgleda da smo mi, kao građani, svi pomalo bili majke... a vreme je pokazalo šta je tata radio mami kad je pao mrak, a deca otišla na spavanje...
Zahvaljujući Dejanu Novačiću i moja generacija je dobila knjigu sopstvenih, montypythonovskih nostalgičnih sećanja na period pre nego što je počeo teror „zdravog života“. Uspomena na godine tokom kojih na vas nisu potezali hekler zato što ste pušili skopski „vardar“, hrvatsku „opatiju“, slovenački „57“, srpsku „moravu“ ili sarajevsku „drinu“... Na vreme kada je jedino mesto gde je zaista bilo „zabranje no pušenje“ bila Top lista nadrealista, na istorijski treptaj kada se samo nazirao sukob između „vegete“ i „začina C"“ a pre opravdane istorijske pobede bensedina.
Ova duhovita knjiga je teško prevodiva na bilo koji jezik sem jugoslovenskog. A to vam je mrtav jezik. Kao i latinski. Sva sreća da smo bar mi živi. I, ako ništa drugo, da još umemo da čitamo.
Ivan Tasovac