ŠTA SRBIJA NIKAD NE MOŽE ZABORAVITI
U toku poslednje decenije XX i na samom početku XXI veka Srbija se našla u situaciji koja podseća na onu iz Prvog svetskog rata.
U dva poslednja veka neprijateljstva protiv Srba imala su za cilj ne samo vojnu pobedu, nego i biološko zatiranje našeg naroda, što su u novijoj istoriji iskusili samo Jermeni u vreme Prvog i Jevreji u vreme Drugog svetskog rata.
Kada se danas govori o događajima u toku poslednje decenije prošlog i prve decenije ovog veka, onda se, često od nedobronamernih ljudi u Srbiji, kaže da mi treba da se suočimo s našom prošlosti koja doseže samo u vreme vladavine Slobodana Miloševića. To vreme i sve što se događa posle njegovog odlaska je naša sadašnjost.
Da bi srpski narod izbegao novo ropstvo, u XXI veku mora se suočiti sa svim onim što je doživeo u toku Prvog svetskog rata, jer to je njegova prava prošlost koja predstavlja najsvetliji deo njegove istorije. Od svih saveznica zemalja Antante Srbija je podnela ubedljivo najveće žrtve, od čega su imali velike koristi i oni koji je danas najviše napadaju.
Moramo uvek imati u vidu da je Austrougarska krenula na Srbiju 1914. godine s genocidnom idejom „Srbija mora da crkne – Serbien muss starben“. Njena vojska, ispunjena pre svega verskom mržnjom, kojoj se ubrzo pridružila carska Nemačka i Bugarska, zajedno s pripadnicima drugih naroda u svojim redovima, počinila je nečuvena zverstva.
Stradanje srpskog naroda, bez obzira na to što je uvek bio na strani pravednih pobednika, ponovilo se u Drugom svetskom ratu 1941–1945. i, po treći put u XX veku, u građanskom ratu na prostorima pređašnje Jugoslavije, 1991–1995. godine. Zbog svega toga, stiče se utisak da su Srbi prepušteni sami sebi i da su ih ratni saveznici napustili. To je velika nepravda koja se čini prema srpskom narodu jer je na temeljima veličanstvenih pobeda njegove vojske od 1914. do 1918. godine stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca sa onim južnoslovenskim narodima koji su bili pod vlašću Austrougarske monarhije i bili agresori na Srbiju, a potom kao pripadnici nove države izbegli da snose posledice ratnih zločina i plaćanje ratne odštete. Ti narodi, iako inicijatori razbijanja SFRJ, danas optužuju Srbiju za genocid, koji ona nikad u svojoj istoriji nije počinila, tražeći od nje plaćanje odštete, a pri tom zaboravljaju da su u temelje država koje sada imaju uzidane kosti srpskog naroda prosute tokom Prvog svetskog rata. Neprijatelji srpskog naroda, kojih ima i u samoj Srbiji, optužuju naš narod za velikosrpske težnje koje su, prema njima, uzrokovale razbijanje SFRJ. Naravno, to je velika neistina, jer nijedan ozbiljan državnik, koji je potekao iz srpskog naroda od Garašanina do današnjih dana, nije zastupao takvu ideju.
Iz izveštaja profesora Rajsa jasno se uočava da je seme mržnje prema srpskom narodu posejano u vekovima Austrougarske monarhije i uz svesrdnu pomoć Vatikana i austrijske, bugarske i nemačke štampe. Indoktrinirani austrijski oficiri, često i slovenskog porekla, širili su laži o Srbima i srpskim vojnicima predstavljajući ih kao varvare, divljake, pljačkaše i ubice. Došavši u Srbiju na poziv srpske vlade preko Nikole Petrovića, srpskog konzula u Ženevi, a na predlog Stojana Protića, Rajs je mogao u svojim istraživanjima doći do sasvim suprotnog zaključka. Srbi su se borili časno i viteški, poštujući humanitarno pravo, dostojanstvo i međunarodne konvencije o postupanju s ratnim zarobljenicima. On navodi reči austrijskog poručnika u zarobljeničkom logoru koji kaže za komandanta logora: „Pukovnik Ilić je za nas kao drugi otac.“ To je, najverovatnije, jedan od razloga što je profesor Arčibald Rajs zavoleo srpskog vojnika do obožavanja, ne menjajući tu naklonost do kraja svog života. To svoje viteštvo srpski vojnik je formirao u svom roditeljskom domu, jer ga je srpski narod sticao vekovima nastojeći da se oslobodi ropstva pod srpskim zavojevačem. Takav jedan primer navešćemo bez pominjanja imena, jer je takvih bilo mnogo širom naše Srbije… Krenusmo nas četvorica rođene braće. Bio sam najmlađi, tek što sam se bio oženio, a moja braća su već imala i decu… Oca nismo imali, majka nam je bila sve… Stadosmo pred njom. Poljubismo je u ruku. Steglo nam se srce, ali vidimo njeno odlučno lice, bez suza i čekamo šta će da nam kaže… A ona će: „Moji sinovi, moji sokolovi, oca nemate da vas isprati, ali ne mari. Vi idete u rat. Sa mrtvog ništa ne uzimajte, tuđe ne dirajte… Nemojte da čujem ružnu reč o vama… Ne dolazite mi pokunjena čela!“ Ovaj najmlađi brat opisuje svoj dodir sa dvojicom Bugara… Od oružja imam samo bombe… pa priđem na tri-četiri koraka do njih, dignem bombu i kažem – predajte se… Oni zakukaše: „Ne, bratko, ne tepaj nas…“ Gledam ih, mladi su, mogao bih bombom da ih raskomadam, ali zašto da to učinim, nisu oni krivi za ovaj rat… Njih dvojicu lično predam komandiru… Kad je probijen front, brzo smo stigli kući. U stavu mirno sva četvorica braće nađosmo se pred majkom, svi smo preživeli rat.“ Navodimo drugi primer četvorice braće, takođe ne navodeći njihova imena, koji nisu imali ratne sreće, pa su iza njih ostala četiri krajputaša u brdima Srbije, a njihove kosti rasejane od zloglasnog austrijskog logora Ašahu do Plave grobnice kod grčkog ostrva Vido.
Profesor Rajs je od 1914. do 1918. napisao nekoliko knjiga i oko 800 članaka o Srbima koji su snažno odjeknuli i probudili savest čovečanstva, jer je čitav svet tako saznao za surova i strašna zlodela koja su u Srbiji počinili Austrougari, Nemci i Bugari. Naš narod je imao i ima velikih prijatelja među strancima, ali je prijateljstvo profesora Rajsa do danas neprevaziđeno. Često se ističe da je za vreme trajanja rata ovaj hrabri i smeli humanista – „vojnik pravde, istine i prava“, „vredeo našoj otadžbini više nego divizija vojnika na bojnom polju“.
Rajsov rukopis Čujte, Srbi, završen 1. juna 1928. godine, mogao je biti dostupan široj javnosti posle njegove smrti 8. avgusta 1929. godine. To se nije dogodilo, kao i s nekim drugim njegovim pisanim dokumentima, zbog „mira u kući“ u Kraljevini Jugoslaviji, a u avnojevskoj zbog pogrešnog poimanja i tumačenja pojma bratstva–jedinstva. Ovaj Rajsov spis može se nekima učiniti preteranim u kritici negativnih pojava, što ne bi bilo tačno ni pravedno, jer je on bio i ostao jedan od najvećih, iznad svega dobronamernih i objektivnih, čak krajnje požrtvovanih i nesebičnih prijatelja Srbije i srpskog naroda koje je on uopšte imao u teškim danima Prvog svetskog rata, ali i u posleratnom periodu u kome je doživeo razočaranja i velike uvrede. Sam kaže: „Neću skriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska, već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu.“ Ovo je njegov pravi politički testament jer želi da se Srbija vrati na pravi put pošto se posle rata suočio s grubom stvarnošću i shvatio da su raspršene sve njegove iluzije o stvaranju u Srbiji „najboljeg od svih društava“.
U rukopisu Rajs govori o vrlinama koje su se ispoljavale u ratu i manama koje su se očitavale već u neposrednom posleratnom periodu.
Od vrlina se posebno ističu hrabrost, rodoljublje, gostoljublje, milosrđe, ponos i bistrina.
Rajs, pravedno, krajnje prijateljski ističe i mane srpskog naroda, apostrofirajući one najpogubnije. Govori o neradu, klanjanju bogatstvu, nezahvalnosti (zahvalnost se očuvala među sirotinjom), površnosti, podmitljivosti, deformisanoj inteligenciji (to je bilo uočljivo i u ratu), posebno o političarima-strančarima i strančarenju, korupciji, grabljenju za vlast i propasti parlamentarizma ističući dominantnost ličnog interesa pri čemu navodi ličnost predsednika vlade Nikole Pašića: „Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju… on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje.“
Ovom prilikom su samo spomenuta neka zapažanja dr Rajsa, ali pravi uvid u sadržaj ove knjige može se steći pažljivim čitanjem. Posebno delovi teksta koji se odnose na mane i danas su veoma aktuelni, pa bi predstavnici svih stranaka, bez izuzetka, trebalo da više puta iščitavaju ovu knjigu kako bi izvukli pouku da nam nesreća ne bude pratilac i u budućnosti.
Kao što ne treba da zaboravimo na poruke koje nam je u ovom svojevrsnom testamentu ostavio naš osvedočeni prijatelj, Srbija nikad ne može zaboraviti na stradanje svoga naroda i vojske u toku Prvog svetskog rata. Srbija je u ovom ratu izgubila 30% svog stanovništva, od čega su 54% bili oni od 18 do 55 godina, dakle reproduktivni deo.
Zahvaljujući istraživanjima Arčibalda Rajsa, moglo se doći do broja naših žrtava u ovoj svetskoj tragediji, koji je iznosio 1.300.000, gde su ubrojani i oni poginuli u borbi.
Prema proceni dr Rajsa, u Mačvi i Podrinju 1914. godine broj žrtava je iznosio oko 4.000.
Katastrofalna epidemija pegavog tifusa na kraju 1914. i u prvoj polovini 1915. godine, koji su preneli oboleli austrougarski vojnici, odnela je mnogo žrtava kako u narodu tako i u vojsci. Preciznih podataka o broju žrtava ove epidemije nema, jer je arhiva o tome uništena u Kraljevu za vreme povlačenja 1915. godine. Računa se da je u ovoj epidemiji obolelo više od 500.000 lica, a broj umrlih je iznosio od 150.000 do 200.000, od čega 30.000 vojnika. Prema holandskom lekaru Tienhoven-u, broj žrtava epidemije je iznosio 260.000 ljudi.
U toku austrougarske okupacije, u Austrougarsku je deportovano preko 150.000 civila, od kojih je, zbog izuzetno loših zdravstvenih i sanitetskih prilika u logorima, do jeseni 1917. godine umrlo preko dve trećine, što Srbija nikad ne sme zaboraviti državi koja se smatrala visokocivilizovanom.
Istovremeno, od preko 30.000 srpskih zarobljenika, koji su kao radna snaga kopali rovove na prvoj liniji prema italijanskom frontu, u životu je ostalo svega oko 5.000.
Kada je reč o zarobljenicima, Rajs je u jednom svom radu o stradanjima Srba naveo podatak da su Bugari prilikom povlačenja srpske vojske kod Prilepa ubili 18.000 srpskih zarobljenika, ne poštujući međunarodne konvencije o ratnim zarobljenicima.
U gudurama i močvarama Albanije ostalo je 143.000 srpskih duša, pretežno vojnika.
U logore u Bugarsku odvedeno je 100.000 Srba, a vratilo se 50.000.
U toku okupacije u Topličkom ustanku stradalo je 35.000, u okolini Leskovca 10.000, a u Surdulici 3.000 duša.
Posebno, nijedan Srbin ne može oprostiti ni zaboraviti bugarskim zločincima zlodelo koje Rajs navodi: „A šta da kažemo o faktu što ga je skoro izneo poštovani predsednik Pašić, da je 8.000 devojčica Srpkinja od 10 do 14 godina dato Turcima (Bugari su učinili taj „poklon“) da posluže haremima u Carigradu i po drugim mestima?“
Srbija ne može zaboraviti ni 264.000 invalida rata što još više govori o ukupnom stradanju u ratu 1914–1918.
Ako se zna da je ukupna srpska populacija pre izbijanja rata 1914. godine iznosila oko četiri i po miliona ljudi, onda je jasno da su napred navedeni gubici ostavili posledice u odnosu na prirodni priraštaj tokom XX veka. Zato s pravom srpski narod, a posebno državni predstavnici, moraju postaviti pitanje takozvanoj međunarodnoj zajednici koju čine neprijatelji Srbije i njeni bivši prijatelji, da li ona želi da Srbija doživi sudbinu Prvog svetskog rata i ponovo padne u ropstvo ili dozvoli da joj se oduzme 15% njene svete zemlje. Ovo pitanje se mora postavljati stalno i uporno, uz napomenu da to njen narod nije zaslužio i da to ne može dozvoliti.
Dr Dušan Milić