Oblast - DEČJA KNJIGA

 

Na mestu podnaslova, u knjizi Ljubomira Simovića Obećana zemlja, ne nalazimo žanrovsku oznaku, niti informativnu dopunu naslova, nego dva datuma između kojih je raspon od nepunih sedam godina. Taj raspon, dabome, nije nekakav neutralan isečak vremena, to je vreme od navečerja velikih društvenih promena (nakon mučnog bombardovanja Srbije 1999. godine), pa do, maltene, ovoga časa, odnosno do samog početka prošlog leta. Prepoznajemo odmah, o čemu nam izričito kazuju i autorske napomene s kraja, da je reč o nastavku niza davno započetog knjigom Kovačnica na Čakovini (1989).

 

Ipak, zametak Simovićevog svedočenja o prilikama čiji je savremenik i javnih ili narodnih pitanja, zapravo nalazimo u njegovoj poeziji i dramama. Najotvorenije, možda, u poenti pesme „Zapis“ iz Istočnica: „Tako i ja,  u mračno vreme ovo,  sve što imam skrivam,  pola u nejasno,  pola u nezapisano slovo.“ Otvorenije nije moglo, a da se ne iziđe iz poezije.

 

Ono što objedinjava razne teme, književne, pozorišne i neknjiževne, različite vrste tekstova  od razgovora, kratkih eseja do prigodnih beseda, jeste činjenica da su nastali spoljnim povodima i usmereni prema javnosti koja, poglavitim delom, ne mora da bude književna. Na legitimno pitanje: u kakvoj je vezi Simovićevo pesničko i ukupno književno delo sa tekstovima okupljenim u Obećanoj zemlji, lako ćemo pružiti odgovor  u suštinskoj. Na pitanje crnogorskog novinara (2001) „Šta radi i osjeća vaša muza u ovo uzbudljivo i burno doba?“, Simović kao da sažima poetiku ove knjige i svoje javne službe: „Šta radi? Radi što i svi ostali. Gleda šta se događa, čudi se onom što vidi, i pita se na šta će sve ovo, na kraju, izaći.“ Takva je pozicija i Simovića pesnika i Simovića dramskog pesnika – prethodnom navodu ne treba ni reč oduzeti niti šta dodati. Simovićevi iskazi, i u ovoj knjizi kao i u prethodnim, mogu nam pripomoći da bolje razumemo njegov temeljni stvaralački pristup, koji se može svesti u sintagmu „pažljiv posmatrač“, iz kojeg nastaju sve forme njegovog književnog izraza. Na neizbežno pitanje o mestu malih stvari u njegovoj književnosti, u jednom razgovoru iz 2004. godine, pesnik odgovara pravim lirskim esejem, u kojem najpre priznaje: „I u detinjstvu sam predmetima pristupao s najvećom radoznalošću. Za mene je svaki predmet bio tajanstven i zagonetan“, da bi, nešto kasnije, podvukao: „Predmeti su za mene i danas prepuni nekih značenja i sadržaja na koje ne obraćamo pažnju“. Od takve intimne zaokupljenosti običnim, konkretnim životom koji poznaje, kao nosiocem nesagledivih poruka – čime je natopljeno bukvalno sve što je napisao – do poimanja zavičaja kao prostora koji se, neprestano, iskustvom širi i čiji opseg zavisi od mesta na kome se pojedinac nalazi, povučena je linija od detinjeg viđenja do zrele autorske perspektive koja nije zaboravila svoje detinjstvo, sklonost ka čuđenju i divljenju. Šta zapravo kaže Simović (2001): „Međutim, zavičaj je nešto što se tokom godina širi i raste. U početku, to je ulica u kojoj ste se rodili i odrasli, i škola u koju su vas upisali. Pa su to, potom, druge, okolne, ulice, trgovi, pijace, bioskop i pozorište u koje počinjete da odlazite. Pa vas odvedu u Sarajevo kod ujaka, ili nekim povodom u Požegu, ili vas odvedu na letovanje na Zlatibor […] I sva ta nova mesta koja vidite počinjete da doživljavate kao zavičaj…“

 

U jednom književnom razgovoru s početka 2003. godine, pesnik gotovo polemično uzvraća na neopreznu tezu novinara da „teže u poeziji priznajemo liričare“ i da, kada je o poeziji reč, imamo preču potrebu za guslarima, odnosno za pevanjem istorije: „Pitanje je da li je sudbinu pojedinca, pa čak i njegov unutrašnji život, pa čak i samu liriku, moguće odvojiti od istorije! Otkad znam za sebe, istorija je bila deo mog ličnog, svakidašnjeg, pa čak i unutrašnjeg života. Od istorije se nije moglo pobeći čak ni u taj unutrašnji život!“ U takvom viđenju je sadržan razlog zašto su knjige poput Obećane zemlje sastavni, organski deo književnog opusa Ljubomira Simovića, a ne tek nekakav dokumentarni dodatak. I kada imamo na umu ovakvu postavku stvari, ne iznenađuje nas Simovićev komentar našeg udesa i udesa doskorašnjeg neprikosnovenog vladara Srbije: „Uostalom, da je onaj koga sad optužuju za sva zla, umeo da ceni vrednosti običnog normalnog života, do svega ovoga ne bi ni došlo. Da je i sam umeo da uživa u tome da ujutro izađe da kupi hleb, mleko i novine, i da to malo zadovoljstvo nije uskratio drugima, ne bi sad sedeo u Centralnom zatvoru“ (2001). Kao što su, znači, čekići i klešta, kašike i viljuške, tajna ogledala „najvećih i nevidljivih stvari“, tako se, po analogiji, a saglasno Simovićevoj pesničkoj filosofiji, koren istorijske nesreće može iznaći u elementarnom nedostatku čula za svakodnevicu.

 

Kada je reč o javnom životu, Simović uporno teži da ukaže na neodrživost nekih opozicija koje neprestano generišu u našem javnom govoru površni, nepametni ili, prosto rečeno, štetočinski umovi: „Staviti znak jednakosti između univerzalnog i bezličnog znak je totalnog neznanja. Lokalnog i ličnog se stide precioze i neznalice, koje univerzalnost shvataju onako kako Sterijina Fema shvata francuski jezik“ (2000). Takva suvišna polarizacija sa kulturnog preslikava se i na politički plan, sa još pogubnijim posledicama. Simović, na često ponavljana pitanja, obnavlja i dopunjuje svoje dosledne odgovore, pa tako je i sa ovom temom, pa će se jednom i požaliti na nesavladivi zid ignorancije sa kojim se stalno sudara: „Staro i novo, tuđe i naše, jedno drugo ne isključuje, nego dopunjava! Osećam se glupo kad to kažem, jer bi to trebalo da bude notorna stvar. A nije. Nikad se ne osećam tako bespomoćno kad vidim da nekome nije moguće dokazati da su dva i dva četiri.“

 

Nema potrebe posebno ukazivati na to kako se Simović odnosi prema pojmu i složenom sadržaju tradicije i tradicijskih vrednosti. Mnoga priznanja, vezana za našu kulturnu topografiju, dospela u ruke pesnika Ljubomira Simovića, bila su povodi za autorove izlete u književnu i svaku drugu živu prošlost, gde je svedočio produbljeni lični odnos prema našoj raznolikoj ostavštini. Bilo da se povodom Velike seobe upućuje na to da „nestalnost, neizvesnost i nesigurnost, sve više osećamo kao svoju stalnu i unapred zapisanu sudbinu, kao nesreću koja se stalno ponavlja“, bilo da priziva životne i duhovne putanje velikih književnih prethodnika, poput Joakima Vujića, Sterije, Dučića, Andrića, Ćopića ili Kulenovića, sameravajući ih sa putanjama na kojima se on, sa svojim pokolenjem, obreo, Simovićevi umni vidici uspostavljaju i očite i one teže uočljive ili ređe uočavane veze između tadašnjih i sadašnjih vremena, okolnosti i postupanja. Možda je ponajviše navođeni, uzoriti lik iz tradicije, koju i Simović dvostruko ili trostruko nasleduje, upravo Sterija. Sterija pesnik i dramatičar svakako, Sterija nacionalni kulturni radnik, ali, najpre, Sterija kao neodustajni kritičar naših izopačenosti, i pobornik načela da rodu treba uvek istinu kazati, ma kako neprijatna ta istina bila. Sterija, koji je tako postupao, ujedno sagorevši prerano u svome ulaganju za napredak naroda, odista je paradigmatična ličnost, ne samo za kreature na koje je udarao, nego i za hor profesionalno zgađenih kritičara svoga naroda kao takvog, koji sasvim ugodno žive od svoje službe.

 

Onima koji su privrženici pesničkog poziva Ljubomira Simovića posebno će u ovoj knjizi biti zanimljivi njegovi zapisi o pesnicima, prethodnicima i savremenicima. Tu je na delu dubinsko razumevanje i prepoznavanje onoga što je pesnicima opštepripadno, ali i unošenje onih pesniku-čitaču svojstvenih crta i vizura u opis nečije poezije. Takvo je čitanje Popinih igara, dramski zasnovano, takvo je i tumačenje raspona Dučićevih (pogled koji obuhvata „i mrave i kraljeve“), a takva je i ona raskošna slika podstaknuta Kulenovićevom poemom, koju zbog raskoši i navodimo: „Ta pesma me je očarala zato što se sve u njoj plavilo od šljiva savki, što su u njoj šumele ’vode mlječaničke, ili gračaničke, ili moštaničke’, i što je sve kipelo od prebogate knešpoljske letine, od obilja plodova, od vojski kukuruza i bremenitih pšenica, i od bogatih žetelačkih pita… Sve to zemaljsko bogatstvo i zlato pocrnelo je od te materinske kuknjave. I ukoliko je to zemaljsko obilje bilo zrelije i zlatnije, utoliko je teža i crnja bila tužbalica koja se iz tog zlata i obilja podizala u nebo i oblake“. Simović, drugim rečima, Kulenovićeve prizore legitimno čitalački posvaja i preobražava ih u lik sopstvenoga pesničkog pejzaža. U niz onih biranih pesničkih sastojaka spada i sržno tačno, od gostiničkog seljaka pozajmljeno poređenje, uzeto da bi se, ne opisao nego upravo dočarao pesnički jezik Borislava Radovića: „Šenica lepa, ko da je golub birao!“ Teško je, zaista, rečenicu u kojoj će se susresti i iskustvo jezika i kulture koje kroz nju progovara, kao i bitni elementi senzibiliteta i onoga koji piše i onoga o čijem jeziku piše, kao što je ova. Retka su takva saglasja.

 

Pesnici, koje nazivamo angažovanima, dotiču se i dnevnih političkih prilika, zavisno ili srazmerno nezavisno od vidokruga oblikovanog njihovom poezijom. Komentarišu ih prema svome uvidu, opredeljenju i temperamentu. Simović je bio i ostao među onima koji su na takve teme počesto pitani, jer ne izbegavaju direktne odgovore, i koji na takve teme govore i po unutarnjem nalogu ili iritaciji, bez pitanja. Pri tome, progovara građanin koji je i pesnik, jer kao građanin ima pravo na to (a kao pesnik, na način koji sam izabere, donekle i obavezu), ali se suviše politički i pesnički subjekt međusobno ne mešaju, makar ih nikada do kraja i ne mogli razlučiti. Simović je više nego ubedljiv kada sagledava opštije društvene tokove i atmosferu, ili kada iz tih tokova izvlači karakteristične pojave. Mestimice, tako, pojedine ličnosti ili zbivanja poprimaju, u pesnikovoj obradi, širu književnu znakovitost. Sa izvesnim političkim ocenama Simovićevim ne moramo se, naprosto, slagati, ali ovde nećemo zalaziti u domen političkih naklonosti.

 

Naspram politički zloupotrebljenih i ispražnjenih kultova herojske istorije, Simović s uverenjem protivstavlja, u našoj kolektivnoj svesti zapostavljene ili čak šire nepoznate, kulturne heroje srpskoga naroda, nipošto ne poništavajući junake i stradalnike. Govoreći, na primer, o neiskorišćenim elementima za gradnju identiteta rodnog Užica, gotovo jetko nabraja koga je sve Užice zapostavilo, ili koga uopšte ne pamti, od romansijera Milutina Uskokovića do slikara Mihaila Milovanovića i Branka Popovića. Ali kao kulturni heroj prvoga reda, kao stvoren za ono što Simović teži da istakne, ukazao se, sticajem okolnosti, Mališa Atanacković, koji je za sobom ostavio dnevnik iz doba Prvog svetskog rata. Napis o tom zaboravljenom užičkom privredniku i pregaocu napretka, svojevrsnom modelu za lik moderne domaćinske Srbije, jedan je od najvažnijih, najobimnijih i najuzbudljivijih tekstova ove knjige. Ključna stvar ovoga dnevnika jeste specifična tačka gledišta marljivog Atanackovića, istinskog zatočnika privrede i preduzetništva, koji, i u okolnostima opšteg poloma narodnog i državnog, ni za čas ne prestaje da brine o poslu, o praktičnoj pomoći ljudima koji pate, ali i da sagledava šta sve, nakon rata, može realno učiniti da se Srbija razvije i privredno okrilati.

 

Vratimo se onom početnom zavičajnom prostoru Ljubomira Simovića. Užice nije samo njegov povlašćeni književni prostor, utisnut u stihove, drame i roman-hroniku, nego je i sredina kojoj najznačajniji savremeni stvaralac potekao iz te sredine, koja inače važi za kraj prodornih i darovitih ljudi, i dalje posvećuje pažnju, posle svega o Užicu napisanog i učinjenog, nastojeći da zemljake uputi i probudi. Otud, u Obećanoj zemlji čitamo podrobna zapažanja i analize aktuelne urbanističke i duhovne slike Užica, ali zapažanja primenjiva i na ostatak Srbije: „Naši gradovi, kao i naša zemlja, liče na prolazne sobe i čekaonice, u kojima se čeka prva prilika da se ode na neko bolje mesto. U neki bolji svet. Zato što svoje gradove shvatamo kao privremena i prolazna boravišta, mi se u njima tako i ponašamo: kao njihovi privremeni stanovnici. A privremeni stanovnici ne zasnivaju ništa trajno.“ U ovakvim sintetičkim uvidima vidimo šta znači posedovati dubinske vidike pesnika, važeće i van poezije.

 

Završiću ličnim prisećanjem. Tokom studija bio sam upućen na kolege i drugove od Užica, po pravilu, sa književnim ambicijama. Oni su imali prirodno pravo, što su obilato i koristili, da se pozovu na „Ljubu Simovića“, jer su ga onomad u čaršiji sreli i javili mu se, a on im je, u ime podrazumevane podrške, znao da pročita koji početnički rad ili rukopis. Sa takvom podrškom, svaki mi se od njih činio za nedostižnu nijansu važniji i ostvareniji nego što je bio. Nezlobivo sam im zavideo, jer imaju „Ljubu“. I osećao sam se da je činjenica što sam rođen u Kraljevu, a ne u Užicu, „prirodni nedostatak“, baš kao što sam Simović reče u nedavnom razgovoru za neke užičke novine (računajući valjda da ih samo u Užicu čitaju). Dotle sam upijao Simovićevu književnost, satkanu od Srbije koju sam znao, ako ne izbliza, onda malo poizdalje, ali sam je poznavao i voleo. Potajno sam, zbog te žive i sočne književnosti, počeo verovati u taj mit o Užicu, ostajući privržen srezu žičkom, u kojem sam, po „prirodnom nedostatku“ rođen. A onda sam shvatio da je književnost fikcija. Kakvo je sada Užice i kakva je Srbija za poslednjih, još sedam mršavih godina čitamo i u tekstovima ove knjige. Da je više takvih zavičajaca, naši bi životi i naša bi namučena obećana zemlja bili daleko dostojniji, i spram nas samih i spram sveta.