U knjizi Isus to nije rekao, Erman nam pripoveda priču koja leži u pozadini grešaka i izmena koje su drevni pisari načinili u Novom zavetu, ukazujući na veličinu njihovog uticaja na Bibliju koju čitamo danas. Svoj prikaz obogatio je i ličnom pričom o tome kako ga je njegovo izučavanje drevnih grčkih rukopisa nagnalo da napusti svoja ranija ultrakonzervativna gledišta o Bibliji.
Od trenutka kada je izumljena štamparska presa i kada je precizna reprodukcija tekstova postala stvarnost, među ljudima se uvrežilo shvatanje kako je ono što čitaju u Novom zavetu verna kopija Isusovih reči ili spisa svetog Pavla. A ipak su skoro hiljadu i po godina pre toga ove rukopise svojeručno umnožavali pisari koji su bili izloženi snažnom uticaju kulturnih, teoloških i političkih rasprava svog vremena. Sačuvani rukopisi obiluju kako greškama tako i namernim izmenama, otežavajući umnogome rekonstrukciju originalnih Isusovih reči. Po prvi put Erman otkriva gde i zašto su ove izmene načinjene, predstavljajući istovremeno na jedan popularan način različite metode kojima se naučnici koriste da bi što vernije rekonstruisali originalne reči Novog zaveta.
Rafinirano, ali i na jedan krajnje izazovan način, Erman iznosi dokaze o tome kako je puno omiljenih biblijskih priča i široko prihvaćenih verovanja koje se odnose na Isusovu božanstvenost, Trojstvo, božansko poreklo i nadahnutost Biblije, nastalo kao plod namernih i slučajnih izmena načinjenih od strane drevnih pisara - a ove izmene su, pak, dramatično uticale na sve naredne verzije Biblije.