Crveni kralj i njegova kraljica su jahali pokraj mora. Bilo je ono vreme godine kada vetar nosi prve znake mraza. Počeli su da izlaze večernji oblaci, a tamo gde je moglo da se probije kroz sve gušći sumrak, sunce je šaralo more trakama blještave svetlosti.
Kralj i kraljica su jahali ka kući, ali iznenada, kraljica zauzda svog konja i, u potpunoj tišini, pogleda preko vode. Kralj, prateći njen pogled, ugleda ostrvo zadivljujuće lepote. Pod svetlošu sunca, blistalo je u hiljadu plavih nijansi.
„Oh“, uzdahnu kraljica, glasom punim jeze.
„Šta ti je, draga?“ upita kralj.
Kada su bila u pitanju njihova deca, kraljičina intuicija je bila veća od kraljeve, i kada je videla ostrvo od hiljadu plavih boja, osećala se kao da joj ledena ruka steže srce. „Deca.“ Glas joj je bio jedva glasniji od šapata.
Kralj upita svoju ženu za koje je od njihovo devetoro dece zabrinuta, ali kraljica nije mogla da odredi sa sigurnošću. Ali kada su se vratili u Crveni zamak i kada je videla svoja dva sina, Borlata i Amadisa, kraljica je imala veoma loš predosećaj. Videla je kako se sa plavog ostrva podiže crni dim, i kako plamen pretvara zemlju u pepeo. Videla je kako se zamak od sjajnog stakla pojavljuje u mećavi, a kada je u mislima pogledala preko staklenih zidova, videla je kako se dečak sa kosom boje snega penje iz bunara i zatvara oči pred smrću koja se prostirala svuda oko njega.
„Ne smemo dopustiti svojoj deci da vide to ostrvo“, reče ona kralju. „Nikada im ne smemo dozvoliti da kroče na tu plavu, omađijanu zemlju.“
Kralj se zakle da će tako i biti. Ali za manje od godinu dana, kraljica će umreti, a on će, slomljen tugom, napustiti i zamak i svoju decu. Kraljica je umrla devet dana nakon što je rodila njihovo deseto dete, devojčicu kojoj je dala ime Amoret. Devojčicu koju nije imao ko da zaštiti.